Годишњица терористичког напада у Крајини о којем се и данас гласно ћути
Дана 14. јула 1993. године у 08:00 часова, у близини моста јужно од Глине, извршен је терористички напад активирањем експлозива испод воза пуног путника – већином жена и дјеце који су из Вргинмоста путовали на пијацу.
Овај воз је само дан раније поново почео да саобраћа пругама Кордуна и Баније, након што је жељезнички саобраћај био обустављен крајем 1991. године. Безбједност на овој дионици гарантовао је УНПРОФОР, будући да је Република Српска Крајина била постављена као заштићена зона Уједињених нација.
Воз се састојао од локомотиве довезене из Книна и два путничка вагона која су претходно камионима допремљена из Руме. Истог јутра, воз је у супротном смјеру несметано прешао исту релацију. На пругу су биле постављене двије експлозивне направе, од којих је једна активирана директно испод половине првог вагона.
Страдање цивила и страшне посљедице.
Од силине експлозије, на лицу мјеста су живе изгорјеле двије жене: Марија Данчула (70) из Пјешчанице и учитељица Софија Рокнић (43) из Блатуше. Истог дана, у глинској болници, тешким вишеструким повредама подлегао је и Јанко Радујковић (70) из Брњавца.
Посљедице по преживјеле биле су стравичне:
Петар Гвојић (36) из Мале Трепче остао је без обје ноге изнад кољена.
Јанко Јакшић (34) из Батинске Косе остао је без ноге испод кољена.
Ђурађ Радујковић (44) из Брњавца (син страдалог Јанка) остао је без лијеве ноге изнад кољена.
Више од 25 путника, углавном жена и дјеце, теже је и лакше рањено. Међу њима је била и четрнаестогодишња Зорана Рокнић, кћерка изгорјеле учитељице Софије, коју је детонација избацила из воза.
Извјештај УНПРОФОР-а и блокада истраге!
Пола сата након експлозије, на мјесто несреће су, поред представника власти РСК, стигли и представници УНПРОФОР-а. Истог дана саставили су извјештај и под ознаком „повјерљиво” доставили га команди за Сектор „Сјевер”.
Иако су сви докази указивали на то да иза напада стоје хрватски диверзанти, представници УН-а у извјештају износе споран став: да се овај догађај може посматрати у „контексту настављања јаких превирања између различитих економских и мафијашких група које су активне у региону, а које нису заинтересоване за мирно рјешавање односа између Крајине и Бихаћког џепа, те између Срба и Хрвата”. Након овакве квалификације, сваки даљи покушај озбиљне истраге је блокиран.
Апсурдна свједочења пред Хашким трибуналом!
О овом злочину свједочио је и Слободан Лазаревић, бивши официр за везу са УНПРОФОР-ом у Кордунашком корпусу, током суђења Слободану Милошевићу у Хагу. Он је тврдио да је „методом дедукције” закључио како диверзију нису извршиле хрватске снаге, наводећи: „Пошто је била зима, а пошто није било никаквих трагова, никаквих стопа у снијегу, било је јасно да ништа није дошло са хрватске стране, значи морало је доћи изнутра, са наше.”
Иако је ова изјава била потпуно апсурдна – будући да се напад догодио усред љета, 14. јула – Хашки трибунал није улазио у провјеру ових контрадикторности, што показује какав је био однос према српским жртвама.
До данашњег дана за овај бруталан злочин над цивилима нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима. Избјегавање одговорности и пасивност међународних снага тада су засигурно отворили простор за касније војне акције и масовне прогоне српског становништва из Крајине.
Вјечна памјат невино страдалим жртвама из воза код Глине. Сјећање на њих не смије утихнути!
Фотографија: Посљедице терористичког напада на воз пун жена и дјеце ( Вргинмост – Глина ) 14.07.1993 године.
Стојан Јанковић 🏘️