„Ни Зајмопримац ни било која његова имовина немају имунитет по основу суверенитета или на било који други начин у односу на законску надлежност, заплену – било пре или након одлуке – или извршење у погледу било које мере или поступка у вези са Уговором о зајму.”
Неко ко прати искључиво прозападне медије или га важне теме једноставно не занимају, лако би, након што прочита овај правно запетљани пасус, помислио како је кинеска Ексим банка (EXIM Bank) закључила још један у низу кредитних аранжамана, увлачећи нову афричку, азијску, српску или јужноамеричку „жртву” дубоко у кинеску дужничку замку, након које – како то прозападни медији олако тврде – следи заплена природних и инфраструктурних богатства.
На страну сада то што у свету никада није забележен случај кинеске заплене природних или инфраструктурних богатстава због немогућности неке земље да враћа кинески страни дуг. О овој чињеници сведочи академски поштено спроведено истраживање професора Деборе Браутигем са универзитета „Џонс Хопкинс” и Мег Ритмајер са Харварда (ОВДЕ).
Браутигем и Ритмајер у свом научном раду наводе да су кинеске банке спремне да реструктурирају услове постојећих кредита и да никада нису заплениле имовину ниједној земљи, укључујући ту и луку Хамбантота на Шри Ланки коју амерички спин доктори наводе као крунски „доказ” постојања кинеске дужничке замке. Браутигем и Ритмајер, наиме, наводе да су Кинези поменуту луку закупили, а не запленили, а исплаћена цена закупа није употребљена за намирење дугова Ексим банци.
Но, вратимо се нашем пасусу.
Зајмови ЕУ тзв. Косову
Предочени пасус преписан је из уговора о зајму Европске уније тзв. Косову из 2020. године, а не из архиве Ексим банке. У том уговору могуће је прочитати и то да се зајмопримац неопозиво и безусловно одриче сваког имунитета, укључујући, без ограничења, имунитет од тужбе, пресуде или другог налога, од заплене, хапшења или забране пре пресуде, и извршења и примењивања над његовом имовином.
Искључива надлежност по овом уговору, по принципу „кадија те тужи – кадија ти суди”, поверена је Суду правде ЕУ, у складу са чланом 272 Уговора о функционисању ЕУ. Заплене имовине, дакле, нису кинеска карактеристика, већ се сличне или истоветне одредбе стандардизовано уносе у све међународне комерцијалне аранжмане, с тим што кинеским дужницима, ипак, не суде кинески већ међународни судови.
Уколико, с правом, сматрате да „Косово” није држава, да нема властиту спољну политику како је својевремено признао један од тзв. премијера у Приштини и да, на концу, никада није постало чланица УН, а тиме ни део међународне заједнице, па да, стога, уговори „Косова” нису релевантан пример, напомињем да постоје небројени слични примери.
У потрази за њима не треба да идемо даље од властитог окружења. У уговору о кредиту, закљученом између Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Електропривреде БиХ, пише да се зајмопримац неопозиво одриче права на имунитет од заплене своје имовине, а уколико две стране ступе у спор, потврда ЕБРД-а биће „prima facie” доказа за тражени износ.
Штавише, Електропривреда БиХ, односно сама БиХ, поменутим уговором неопозиво је подвргнута надлежности судова у Енглеској. Права ЕБРД-а, уколико ЕБРД сам тако одлучи, могу да буду присилно проведени посредством суда. Сваки зајмодавац – па био он ЕУ, ЕБРД, ММФ или Ексим банка – покушава што чвршће да заштити своје интерeсе.
Тврдити да кинески кредити воде у дужничко ропство, а да су кредити са Запада „помоћ” или да у најмању руку представљају геополитичку неминовност, прилично је наивно.
„Заплена” луке Бар
Пре три године, Глас Америке објавио је да је кредит кинеске Ексим банке за изградњу 41 километра ауто-пута у Црној Гори, у износу од 809 милиона евра (други извори помињу 944 милиона), представља камен о врату црногорске економије, односно да је Кина позната по „предаторским зајмовима”. Када данас прочитамо овај извештај, он је смешан. Али, 2021. године, када је објављен, није тако изгледао.
Хамбуршки недељник Цајт тврдио је да ће Црна Гора проћи као Шри Ланка и да ће, баш као Шри Ланка луку Хамбантота, Црна Гора морати Кини да уступи луку Бар на име неисплаћеног дуга, што се, наравно, никада није догодило (ОВДЕ).
Према „истраживању” америчког Центра за глобални развој, осам од укупно 68 држава било је у „опасности” да упадне у кинеску дужничку замку, а Црна Гора је наведена као једна од тих земаља. Кина, притом, никада није била највећи поверилац Црне Горе, нити јој је запленила луку Бар, нити иједно друго инфраструктурно или природно богатство ове бивше југословенске републике, како је најављивано.
Иако је Црна Гора затражила помоћ ЕУ како би задржала стабилност и солвентност, Кина никада није запленила луку Бар, нити и једно инфраструктурно или природно богатство Црне Горе, како су западни и прозападни медији дуго и речито најављивали. Напросто, договор је постигнут и лука Бар, баш као ни Пиреј, Хамбантота, Ротердам или Ђенова никада нису постале плен кинеске Ексим банке.
У јеку најава да ће лука Бар и остатак Црне Горе постати плен лукаве кинеске кредитне замке, на Пекинг је отпадала тек петина укупног дуга Црне Горе, а остатак на западне повериоце. Али, та петина је у медијском наративу прозападних медија, конструисаном по принципу „Чашу геополитичког меда још нико не попи што је чашом медијске жучи не загрчи”, тада представљена као једина црногорска главобоља.
Разлог томе лежи у чињеници да прозападни медији кредите западих финансијских установа и институција често представљају као „помоћ”, док су кредити који долазе са Истока – претежно из Кине – представљени као увлачење у дужничко ропство и ширење „малигног” кинеског или руског утицаја.
Антикинеска хистерија
Из Европске уније су одмах саопштили да би Црна Гора, позајмљујући новац од Кине, могла да постане „жртва кинеске дужничке дипломатије”, уколико не буде могла да врати зајам. У извештају „Гласа Америке” од 19. јуна прошле године, наведено је да је Кина позната по „предаторском позајмљивању” и да је користила „предности друге стране” у пословима које су склопиле кинеске компаније. „Стога је обавеза земаља Западног Балкана да буду веома опрезне када је реч о уговорима са земљама које су познате по овој негативној пракси, укључујући не само Кину, већ и Русију”, наведено је у извештају „Гласа Америке” из Подгорице.
Али, у најмању руку је занимљива аргументација „Гласа Америке” у вези са кинеским кредитом Подгорици: „Зајмопримац се неопозиво одриче имунитета по основу суверености или на други начин за себе или своју имовину, осим имовине која се односи на дипломатско-конзуларна представништва и војне имовине, у вези са било којим арбитражним поступком у складу са чланом 8.5 овог уговора или извршења било које арбитражне одлуке”, наведено је, између осталог, у уговору са кинеским повериоцима о преференцијалном зајму, који је објављен у децембру 2014.
Никога у редакцији или у уредништву, нити шире, није занимало што скоро истоветне одредбе постоје и у уговорима западних финансијских институција, као што је у овом прилогу наведено. Из извештаја се дало закључити да је одрицање од имунитета кинеска карактеристика – а не европска и уопште светска пракса заштите зајмодавца – ма шта о тој заштити свако од нас мислио појединачно. Неки од црногорских политичара отишли су толико далеко да су тврдили да се подизањем „кинеског кредита” Црна Гора одрекла суверености над територијом и државном имовином, потпуно жмурећи над истоветним одредбама у многим другим уговорима. Један од њих је чак тврдио да ће Црна Гора због „кинеског кредита” остати без луке Бар, неких делова територије и ауто-пута који би „припао Кинезима”.
Узалуд је бивши министар саобраћаја и поморства Иван Брајовић објашњавао да су посреди стандардне уговорне клаузуле и да би радо подржао неку европску банку када би ова дала повољније услове, те да су приче о заплени територије и имовине измишљотине које не могу доћи у обзир јер их сам Устав Црне Горе забрањује.
Чудовиште из Лох Неса
Епилог кредитног аранжмана Црне Горе са Ексим банком није једноставан. Влада те земље склопила је „хеџинг” аранжман како би се заштитила од валутног ризика који се појавио због курсне разлике на релацији евро-долар, а не због намере Кине да било шта „заплени” у Црној Гори. Захваљујући аранжману из кога је потом изашла, Црна Гора је плаћала у еврима, уз камату од 0,88 одсто, уместо у доларима, уз камату од два одсто.
Уз помоћ ЕУ, Црна Гора је уговорила „хеџинг” аражман са „Голдман Саксом”, „Мери Линч”, „Сосијете женерал” и „Дојче банком”, али је две године касније изашла из овог аранжмана, јер је проценила да јој се више исплати да плаћа остатак дуга у доларима. Радио Слободна Европа и остали медијски сервиси САД и ЕУ пожурили су да објаве да је мала чланица НАТО остала без валутног штита.
Нико од њих више није помињао кинеску заплену Луке Бар и осталих црногорских инфраструктурних и природних богатстава, а поготово не заплену територије – што је само по себи оксиморон, напросто зато што се то никада није ни догодило – али у јавном дискурсу јесте остала да лебди лажна прича о кинеској дужничкој замци за коју, попут јетија или чудовишта из Лох Неса, многи знају да постоји, али им нимало не смета што је никада нису видели.
IZVOR:standard.rs