Прегруписање на европској десници, које је почело још у мају месецу (ОВДЕ), добило је своје завршне контуре. Како сада ствари стоје, у Европском парламенту (ЕП) десница ће остати подељена у три различите фракције. И док либерали, социјалисти и зелени у оквиру свог идеолошког табора на крају ипак некако успевају да пронађу заједнички језик, десници то и даље не полази за руком.
Онај ко боље познаје историју деснице могао би само да слегне раменима јер, као што је познато, десничарима никада није био својствен левичарски универзализам. Напротив, за конзервативце је карактеристичан смисао за оно јединствено и својствено, па зато конзервативац хоће да очува нешто локално, специфично и непоновљиво, односно штити оно што га разликује од других.
Велики планови који функционишу без обзира на време и место, односно one-size-fits-all идеје никада нису прихватане на десници. На крају крајева, из универзализма по логици ствари следе егалитаристички захтеви или оно што Алан Де Беноа назива идеологијом истости. За десничаре вероватно не постоји ништа одбојније од слике света у коме је свуда влада иста униформност.
Због подозрења према свуда важећим и општим рецептима уређења друштва који се само имају применити у пракси, међу конзервативцима никада није постојао аутор који би уживао статус оца оснивача конзервативизма, као што је то био случај са Локом код либерала или Марксом код социјалиста. Покушаји да се Едмунд Берк произведе у оснивачку фигуру остали су ограничени на англосаксонски део света.
Међутим, чим се ствар ближе размотри таква конструкција се показује као неодржива. Велика оснивачка фигура и јединствена доктрина не постоје на десници. Зато се ту пре може говорити о конзервативним теоријама (у множини) него о једној конзервативној теорији. Оно што на једном месту и у једном тренутку може бити лековито у друго време или на другом месту може бити кобно. Отуда постаје разумљивије због чега десничарима никада није било превише стало до уједињавања на међународном плану.
Заправо, мисао о некаквом уједињењу наилази на објективне препреке. Тако никада није постојала конзервативна интернационала, нити нешто што би се могло упоредити са Коминтерном. Армин Молер је у једном чланку приметио да немачком конзервативцу амерички колега може по својој природи бити близак, али се они раздвајају по томе што Американац мора водити америчку, а не немачку политику. У томе ни једна ни друга страна ништа не могу да измене. Исто тако, оне не могу утицати ни на објективну супротстављеност америчких и немачких интереса.
То, наравно, не значи да је на десници свака међународна сарадња немогућа и унапред искључена, него само то да до такве сарадње долази теже, односно да у тој ствари постоје извесна ограничења која се не могу тако једноставно отклонити. На крају крајева, иако су по природи несклони интернационализму десничари не могу игнорисати чињеницу да су њихови противници повезани на међународном нивоу. Зато је и међу њима потребна некаква сарадња, барем у смислу координисаног отпора десуверенизацији и денационализацији, односно масовној имиграцији. На европском нивоу то би значило барем лабави савез оних који се супротстављају политици Брисела.
Европа суверених република
У Европском парламенту, међутим, не постоји један такав савез, него три различите групе. Прегруписавање је почело када је француско Национално окупљање (НО) објавило да више неће сарађивати са Алтернативом за Немачку (АфД). Иако су и раније постојале напетости између ове две странке, до прекида сарадње дошло је пред изборе за Европски парламент. Покушаји Алтернативе да некако поправи штету нису уродили плодом, па је немачка странка искључена из групе десних партија Идентитет и демократија (ИД).
Тако се немачка десница на европском нивоу нашла сама и практично изолована. Из те земље су се убрзо чула упозорења да је у току „мелонизација” и „американизација” европске деснице. „Ради се о томе да се у Европи образовао моћни конзервативни изданак америчке деснице који жели и који ће обликовати десно-конзервативну Европу на штету Немачке и уз учешће безначајних конзервативних кругова из Немачке” (ОВДЕ). Према овој оцени, централна личност у тој ствари није италијанска премијерка већ Виктор Орбан, према коме немачки конзервативци гаје посебне симпатије због његове унутрашње политике. То је закључак који су из свега извели одређени конзервативни кругови у Немачкој.
Према Гецу Кубичеку, Орбанов антиглобалистички, традиционалан и конзервативан модел је привлачан, али „немачка десница мора да схвати да се тај концепт може остварити у споју са јасном проамеричком позицијом, што значи и уз стратегију америчке доминације у Европи. У преломним тренуцима, Орбан се увек опредељивао против онога што би било у интересу Немачке и Европе која би била независна од америчког интереса.” Да ли је оваква изјава ипак преоштра сасвим је друго питање, ипак део немачке деснице остаје скептичан према Орбану.
Оно што је Молер казао за немачког и америчког конзервативца важило би и за мађарског. Избори су се завршили и Алтернатива је могла да одахне. Са око 16% подршке, она је била друга по снази странка у Немачкој. У односу са прошле изборе за Европски парламент АфД је поправила свој резултат, па сада у Брисел шаље 15 својих посланика. Све три странке владајуће коалиције прошле су лошије него десница. Узме ли се у обзир медијски притисак и отворена кампања против ове странке, резултат АфД-а – који је у изборе отишао без савезника на националном и европском нивоу – изгледа још импресивније.
Ипак, упркос изборном успеху, за Алтернативу није било места у старом друштву. То значи да је АфД био принуђен да крене у преговоре за формирање сопствене фракције. На крају су се ти преговори показали успешним – створена је „Европа суверених нација”. Поред Алтернативе ту су се нашли „Реконкет!” Ерика Земура, „Ваздраждане” из Бугарске, „Нова нада” из Пољске, „Покрет република” из Словачке, Окамурина „Слобода и директна демократија” из Чешке, литванска „Унија народа и правде”, као и „Покрет наш дом”, десна опозициона партија из Мађарске. Услови да би се образовала фракција (23 посланика из седам различитих земаља) су тако испуњени. Основне тачке програма нове фракције су супротстављање исламизацији Европе, масовној имиграцији и зеленом договору (green deal).
Са неким од ових странака је Алтернатива за Немачку и раније одржавала контакте, што се пре свега односи на странке из Словачке и Чешке. Уосталом, Максимилијан Кра – као носилац листе АфД-а – је од почетка желео тешњу сарадњу са мањим европским странкама. Из Немачке су се убрзо чули гласови да је реч о револуционарном кораку и да је у Бриселу коначно основана фракција у којој више неће бити интрига и компромиса са досадашњим француским партнерима. У неким круговима се још гајила нада да би се новој фракцији могле прикључити и неке веће странке које би евентуално напустиле Идентитет и демократију (ИД).
Такође, медији су у оквиру нове фракције видели и „СОС Румунија” (ОВДЕ), странку „Забава је завршена” из Шпаније, „Ники” из Грчке и све чланове „Конфедерације” из Пољске. У том случају, нова фракција располагала би са најмање 31 посланичким местом. Међутим, то се ипак није догодило. Део Конфедерације пришао је новој фракцији, док је други део одлучио да остане по страни, Шпанци су пришли Европским конзервативцима и реформистима (ЕКР), док су Румуни и Грци остали ван фракција. То што је читаоцу тешко да се снађе у шуми ових станака само указује на стање европске деснице, односно на њену расцепканост на националном као и на европском нивоу.
Поред тога, посланици АфД-а поставили су услов и одбили да приме једног заступника из Пољске и једног из Словачке, док су Французи и Пољаци захтевали да Кра остане ван фракције. Тако ће овај харизматични политичар убудуће деловати као посланик ван групе, иако остаје члан своје странке. Ентузијазам немачких коментатора блиских АфД-у је додатно спласнуо када се показало да ниједна већа партија није била спремна да напусти Идентитет и демократију (ИД) и прикључи се њиховом табору. Тако је нова фракција једва испунила неопходне критеријуме. Од неопходних седам земаља у групу је ушло осам са тек 25 посланика.
При томе, више од половине представљају заступници АфД-а. Док једино Пољаци и Бугари имају по три, остале странке располажу само једним посланичким местом. Намеће се питање може ли се са тако малим странкама рачунати на дугорочну сарадњу? Са друге стране, АфД је успео да створи групу у којој има доминантну улогу. Такође, за односе унутар странке ово није безначајна ствар. Наиме, либерални кругови су искључење АфД-а из ИД фракције видели као катастрофу и тражили промену курса и прилагођавање како странка не би остала сасвим сама и без партнера у Европи. Сада се показало да партнери ипак постоје.
Патриоте за Европу
Међутим, ту није крај са прегруписавањима на десници, јер однедавно ни Идентитет и демократија (ИД) више не постоји као посебна група. Дана 30. јуна су Херберт Кикл, Виктор Орбан и Андреј Бабиш објавили формирање фракције „Патриоте за Европу” (ОВДЕ). Као основни циљеви прокламовани су одбрана суверенитета националних држава, борба против илегалних миграција као и супротстављање политици green deal-a.
Присуство Орбана и Бабиша показује да нова фракција представља нешто много више од ребрендираног старог савеза Идентитет и демократија. Наиме, странка Андреја Бабиша је до сада припадала либералној фракцији АЛДЕ. Заправо, могло би се рећи да се ИД распао, будући да су аустријски „Слободари” напустили групу. За њима су пожуриле и остале чланице које су све желеле да се прикључе Орбановој фракцији. На крају ни Национално окупљање није имало другог избора. Овој групи приступио је и шпански „Вокс” који је до сада припадао Европским конзервативцима и реформистима.
Новоформирана фракција тако располаже са 84 посланичка места, што не само да је значајно више од броја на који је рачунао стари Идентитет и демократија (ИД), већ ову групу чини снажнијом од Европских конзервативаца и реформиста (ЕКР). То је чини трећом по снази Европском парламенту. При томе није искључено да ће се још нека странка прикључити Орбановом јату. Ово прегруписавање није безначајно и указује на нове трендове на европској десници.
Алтернатива за Немачку, упркос својим изборним успесима, још увек остаје блокирана на европском нивоу. Истина, она је успела да избегне потпуну изолацију, али може рачунати на сарадњу само са мањим и слабијим партнерима. Поред тога, ово прегруписавање је показало да Ђорђа Мелони није успела да се наметне као лидер деснице у Европи. Не само да после ових избора у своју групу није успела да привуче нове чланове, него је остала и без шпанског „Вокса”. Штавише, ако се зна да је „Фидес” дуго био у преговорима да постане део Европских конзервативаца и реформиста (ЕКР), могло би се закључити да је Мелони из овог прегруписања изашла ослабљена.
Са друге стране Виктор Орбан се дефинитивно потврдио као најважнији представник конзервативаца у Европи. Он је врло брзо око себе окупио конзервативце и формирао трећу по снази групу у Европском парламенту, одмах иза народњака и социјалиста. Његову снагу препознали су и противници – социјалисти и зелени – који захтевају ригидне мере против групе „Патриоте за Европу”. Није без значаја ни то што је на националном нивоу Орбанова позиција прилично стабилна, поготово ако се упореди са подршком коју уживају француски председник и немачки канцелар.
IZVOR:standard.rs