Da li je mir u Ukrajini na vidiku?

Nasuprot slici sa fronta, gde se oružana dejstva ne samo ne stišavaju, već eskaliraju usled višemesečne kontinuirane ruske ofanzive, jul su obeležile brojne međunarodne mirovne inicijative.

Neposredno nakon što je Mađarska prvog jula preuzela šestomesečno presedavanje Evropskom unijom, Viktor Orban je tokom sedmodnevne turneje razgovarao sa svim ključnim akterima bez kojih po njegovom shvatanju ne može doći do zaustavljanja oružanih dejstava u Ukrajini (OVDE). Tako je mađarski premijer najpre imao razgovore sa Zelenskim i Putinom, kako bi u neposrednim kontaktima s njima saznao da li postoje mogućnosti da u bliskoj budućnosti dođe do prestanka oružanog sukoba i započinjanja mirovnih pregovora (OVDE).

Svoje utiske sa razgovora u Kijevu i Moskvi Orban je potom preneo onima spoljnim akterima koji su po njegovom razumevanju stvari nezaobilazni kod pronalaženja rešenja za ovaj oružani konflikt. Stoga je posle Moskve posetio Peking, gde je razgovarao sa kineskim predsednikom Sijem, da bi potom na margini samita NATO pakta u Vašingtonu o rezultatima svoje mirovne misije obavestio turskog predsednika Erdogana, a na kraju je na Floridi o svemu razgovarao sa predsedničkim kandidatom republikanaca Donaldom Trampom (OVDE, OVDE).

Orbanov izveštaj

Iako su predsednik Evropskog saveta EU Šarl Mišel i komesar EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj izjavili da Orban nema mandat Evropske unije za vođenje bilo kakvih pregovora sa Rusijom (OVDE, OVDE), mađarski premijer je nakon završene mirovne turneje Šarlu Mišelu podneo izveštaj (OVDE). U njemu Orban konstatuje sledeće:

1. strane u sukobu rešene su da nastave rat i stoga se u narednim mesecima može očekivati eskalacija;
2. kao posrednici u potencijalnim mirovnim pregovorima Kijeva i Moskve trebalo bi da učestvuju EU, SAD i Kina, kao „globalni igrači”, i Turska kao značajan regionalni lider i jedina država koja ima pozitivno iskustvo posredništva u pregovorima Moskve i Kijeve s početka ratnog sukoba 2022. godine;
3. Kina će nastaviti da se zalaže za prekid oružanih dejstava i započinjanje mirovnih pregovora, a angažovanost zvaničnog Pekinga na tom polju povećaće se u meri u kojoj se budu realno povećavale šanse za uspešni završetak rata u Ukrajini;
4. dok traje predizborna kampanja u SAD ne bi trebalo polagati nade u veću američku podršku mirovnim inicijativama oko Ukrajine, ali da bi u slučaju pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima on već u prvim danima izašao sa predlogom mirovnog rešenja za Ukrajinu;
5. od Trampa se može očekivati da prevali na Evropsku uniju teret finansijske podrške Ukrajini i da bi stoga EU trebalo da preispita sadašnji svoj odnos prema ukrajinskom konfliktu, koji nije ništa drugo nego „kopija vojne politike SAD”.

Polazeći od takvih ocena, Orban je predsedniku Evropskog saveta EU predložio da Brisel pokrene dijalog sa Kinom na najvišem političkom nivou o uslovima budućih mirovnih pregovora i da Brisel istovremeno održava postojeće političke odnose sa Kijevom, ali i da uspostavi direktne diplomatske kontakte na najvišem nivou sa zvaničnom Moskvom. Istovremeno, mađarski premijer je predložio Šarlu Mišelu da Brisel započne koordiniranu diplomatsku akciju među državama Globalnog juga kako bi ih pridobio za svoju mirovnu inicijativu, čime bi „transatlantska zajednica” izašla iz postojeće „globalne izolacije” kada je u pitanju rat u Ukrajini.

Takav Orbanov zaključak svakako ima veze sa fijaskom mirovne konferencije koju je Kolektivni zapad u junu organizovao u Švajcarskoj (OVDE). Prema pisanju španskog El Paisa, Orban je navodno mimo navedenog javnosti dostupnog izveštaja obavestio Šarla Mišela još i o tome, da Putin i Si računaju da se pregovori između Moskve i Kijeva mogu održati krajem 2024. godine

Nezavisno od javnih ograđivanja briselskih zvaničnika, kao i nezavisno od Orbanove višegodišnje politike soliranja i kontriranja Evropskoj uniji, stiče se utisak da mirovna turneja mađarskog premijera nije u potpunosti plod njegove improvizacije. To potvrđuje navedeni završni izveštaj predsedniku Evropskog saveta, a posebno izjava generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, da je Orban informisao rukovodstvo zapadne vojne alijanse o pregovorima u Moskvi, te da će se na 75. samitu NATO u Vašingtonu verovatno razmotriti rezultati njegove posete Moskvi (OVDE).

Ne zna se da li je Orbanova mirovna misija zaista bila predmet analiza na NATO samitu. Zna se, međutim, da je u Deklaraciji sa ovog samita Rusija ponovo označena kao strana agresor u ukrajinskom ratnom konfliktu i kao „najznačajnija i neposredna pretnja” za bezbednost država članica NATO pakta. Osim toga, NATO je prema Deklaraciji odlučan da i dalje vojno pomaže Ukrajinu, čija borba za „nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet u međunarodno priznatim granicama neposredno pomaže evroatlantskoj bezbednosti”.

Uz to, u Deklaraciji se budućnost Ukrajine direktno vezuje za njeno članstvo u ovom vojnom bloku. Što se Kine tiče, ona se u ovom NATO dokumentu označava kao pretnja postojećem međunarodnom poretku, a naročito kada se uzme u obzir strateško partnerstvo između Pekinga i Moskve (OVDE).

Iako su ovakvi stavovi iz Deklaracije direktno suprotstavljeni osnovnim principima nove politike prema ukrajinskom konfliktu, koju je Viktor Orban predložio u pomenutom izveštaju predsedniku Evropskog saveta, Mađarska je u Vašingtonu u potpunosti podržala takav dokument. Ispada da je Stoltenberg bio u pravu kada je pre jubilarnog vašingtonskog samita na konferenciji za štampu na kojoj je komentarisao najnoviju Orbanovu mirovnu misiju, na konstataciju jednog novinara da Mađarska ne deli poziciju NATO pakta u ukrajinskom konfliktu, odgovorio da se „Mađarska slaže sa većinom stavova NATO po pitanju ratnih dejstava u Ukrajini” (OVDE).

Nije prošlo ni 15 dana od završetka Orbanove mirovne misije, a usledila je još jedna neočekivana diplomatska poseta sa istim mirovnim ciljem. Ministar inostranih poslova kijevskog režima, Dimitrije Kuleba, došao je 23. jula u trodnevnu posetu Pekingu, što je ujedno bila i prva poseta jednog kijevskog zvaničnika Kini od početka Specijalne vojne operacije. Ova poseta deluje naročito neočekivano kada se zna da se Vladimir Zelenski još u maju ove godine u intervju jednom mediju iz Centralne Azije žalio da je „ne jednom pozivao na susret” gospodina Sija, ali da su takvi njegovi pozivi ostajali bez odgovora (OVDE).

Prema saopštenju kijevskog Ministarstva inostranih poslova glavna tema razgovora Kulebe i njegovog kineskog kolege Van Jia bilo je „traženje puteva za prestanak agresije Rusije i moguća uloga Kine u postizanju stabilnog i pravednog mira” (OVDE). Prema pisanju moskovskog Komersanta, kineska strana je vrlo šturo prokomentarisala Kulebinu posetu, ističući svoju stalnu privrženost miru i „dajući podršku učvršćivanju konsenzusa u međunarodnoj zajednici i zajedničkom traženju realnih puteva regulisanja krize političkim metodama” (OVDE).

Zašto baš sada?

Postavlja se pitanje šta je stvarni cilj svih ovih julskih diplomatskih misija, koliko su one međusobno povezane, zašto je do njih došlo baš u ovom trenutku, te kakav je njihov realni domet?

U ruskim medijima  aktiviranje mirovnih inicijativa u julu najčešće se objašnjava time da je, s jedne strane, već krajem juna postalo izvesno da su izgledi Donalda Trampa da pobedi na predsedničkim izborima 5. novembra ozbiljni, a da je on, s druge strane, više puta tokom kampanje izjavljivao kako će u slučaju povratka u Belu kuću zaustaviti rat u Ukrajini (OVDE, OVDE).

Da će Tramp izaći sa mirovnim predlogom odmah nakon predsedničke inauguracije nedavno je u intervjuu „Foks njuzu” potvrdio i Trampov kandidat za potpredsednika SAD, Džej Di Vens (OVDE). Iz ugla teze koja pojavu iznenadnih julskih mirovnih predinicijativa povezuje sa mogućom pobedom Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, deluje logičnim i izbor Trampu vrlo naklonjenog Viktora Orbana za glavnog posrednika u fazi preliminarnog sondiranja spremnosti zvaničnog Kijeva i Moskve za mirovne pregovore.

Uoči same Kulebine posete Pekingu došlo je, 19. jula, i do telefonskog razgovora Vladimira Zelenskog i Donalda Trampa i to na inicijativu Zelenskog. Tramp je taj razgovor ocenio kao dobar, naglašavajući da je Zelenskom rekao da rat mora da prestane i da Ukrajina ne može da pobedi državu koja ima milione mina i hiljade tenkova i čija je vojska u prošlosti pobedila i Napoleona i Hitlera (OVDE). Prema Zelenskom, tokom telefonskog razgovora dogovoreno je da se on i Tramp i lično sretnu kako bi razmotrili načine rešenja sukoba sa Rusijom (OVDE).

Upravo tih dana Zelenski je u javnosti izašao sa idejom organizacije mirovnog samita u novembru ove godine – na koji bi bila pozvana i delegacija Rusije – što je suprotno ukazu koji doneo kijevski režim, a koji zabranjuje bilo kakve pregovore sa zvaničnom Moskvom. Zelenski je tom prilikom ublažio i prethodne stavove kada su u pitanju uslovi pod kojima bi došlo do prekida ratnih dejstava.

Dok je ranije stalno isticao kako do pregovora može doći tek nakon povlačenja ruskih trupa na granice od pre februara 2022. godine, sada je započinjanje mirovnog procesa po prvi put doveo u vezu sa spremnošću zapadnih saveznika da vojno, finansijski i politički podržavaju rat kijevskog režima. S jedne strane, Zelenski se pred novinarima žalio da ta pomoć sada nije dovoljna za pobedu nad ruskom vojskom, ali je, s druge strane, pokazao spremnost da u takvim uslovima započne mirovne pregovore sa Kremljom.

Po mišljenju bivšeg američkog ambasadora u Kijevu, Džona Herbsta, novi pristup Zelenskog je zapravo slanje signala potencijalnoj Trampovoj predsedničkoj administraciji (OVDE). U međuvremenu je i predsednik Komiteta za međunarodne poslove kijevske Rade, Aleksandar Merežko, izjavio da se ukrajinske vlasti ne mešaju u američku unutrašnju politiku, te da za njih neće biti šok eventualna pobeda Trampa (OVDE). Zamenik direktora programa za Evropu i Evroaziju u britanskom Četem Hausu (Chatham House), Orisja Lucevič, u novoj spremnosti Zelenskog na pregovore s Moskovom vidi poruku upućenu zemljama Globalnog juga (koje su odsustvovale sa junskog mirovnog samita u Švajcarskoj) da zvanični Kijev nije prepreka za započinjanje mirovnih pregovora (OVDE).

Priprema za Trampa

U danu Kulebine posete Pekingu, došlo je do još jednog zanimljivog susreta koji potvrđuje tezu da se ozbiljno radi na pripremi terena za mirovne pregovore. Naime, Vladimir Zelenski je 23. jula u Kijevu primio državnog sekretara Vatikana kardinala Pjetra Parolinija, a Vatikan se od početka ratne faze ukrajinskog konflikta redovno nudi da bude posrednik u mirovnim pregovorima.

Tom prilikom Zelenski i kardinal Parolino razgovarali su o načinima da se dođe do „pravednog i stabilnog mira” (OVDE). Jednom rečju, Kulebina poseta Pekingu stoji u vezi sa spremnošću Zelenskog da krajem godine stupi u mirovne pregovore s Moskvom, a ova se iznenada pojavila pod pritiskom novog odnosa snaga u američkoj predsedničkoj predizbornoj kampanji.

Ako je moguća Trampova pobeda podstakla Orbana da organizuje mirovnu turneju i predloži briselskim zvaničnicima promenu pristupa ukrajinskom ratu, a Zelenskog da javno revidira dosadašnji odnos kijevskog režima prema uslovima pregovora sa Moskvom, tada postaje aktuelno pitanje sadržaja Trampove mirovne ponude. Zato je Vladimir Putin 4. jula pozdravio Trampovu spremnost da zaustavi rat u Ukrajini, ali je istovremeno naglasio kako mu nije poznato kako on misli da to učini (OVDE).

Iako se može osnovano pretpostaviti da će se o detaljima Trampove buduće mirovne ponude pouzdanije znati posle njegovih debata sa Kamalom Haris, kao i nakon debata republikanskog i demokratskog kandidata za potpredsednike SAD, ljudi bliski Donaldu Trampu već izlaze u javnost sa predlozima mirovnih planova za ukrajinski konflikt.

Tako su dva ključna Trampova savetnika u oblasti bezbednosti iz vremena njegovog prvog predsedničkog mandata, Kit Kelog i Fred Flejc, krajem juna izjavili da su Trampu predstavili svoj plan za mirovno rešenje ukrajinskog konflikta. Pre svega, on predviđa prestanak ratnih dejstava po sadašnjoj liniji fronta i potom povratak pod vlast Kijeva regiona koje je Rusija prisajedinila, ali diplomatskim putem. (OVDE, OVDE).

Nedavni izbor Džej Di Vensa kao kandidata republikanaca za potpredsednika SAD bio je povod da se u pojedinim američkim medijima izađe sa tezom da se u slučaju Trampove pobede, a s obzirom na raniju Vensovu rezervisanost prema kijevskom režimu, može očekivati da će Trampova administracija izaći sa mirovnom ponudom u kojoj bi Rusija zadržala kontrolu nad teritorijom četiri oblasti koju bi u momentu započinjanja pregovora efektivno kontrolisala (OVDE). Pojedini ruski mediji su na sličan način propratili izbor Vensa za republikanskog kandidata za potpredsednika SAD (OVDE).

Nepromenjena politika

Sumnje da eventualna Trampova pobeda neće biti u duhu narativa „Tramp će predati Ukrajinu”, koji su, po rečima Olega Carjova, širili američki mediji kako bi u predizbornoj kampanji dodatno kompromitovali Trampa, potvrdio je autorski članak dvojice nekadašnjih Trampovih vrlo bliskih i uticajnih saradnika – bivšeg državnog sekretara Majka Pompea i Trampovog glavnog savetnika u predsedničkim kampanjama 2016. i 2020. Dejvida Urbana – objavljenog 25. jula u Vol strit džornalu (OVDE). Prema planu Pompea i Urbana prekid ratnih dejstava po sadašnjoj liniji fronta pratilo bi sledeće:

1. nepriznavanje teritorijalnog proširenja Rusije u Ukrajini, po modelu po kome SAD nisu nikada priznavale priključenje pribaltičkih teritorija SSSR;
2. maksimalno naoružavanje kijevskog režima svim vrstama oružja bez ikakvih ograničenja, kao i jačanje ukrajinske namenske industrije, a sve u finansijskoj formi lend-liza ukupne vrednosti od 500 milijardi dolara;
3. uvođenje realnih sankcija protiv Rusije, umesto sadašnjih polovičnih i formalnih kaznenih mera;
4. jačanje kapaciteta NATO pakta podizanjem obaveznog procenta za odbranu u budžetima država članica sa sadašnjih dva odsto na tri odsto BDP-a;
5. učlanjenje Ukrajine u NATO i EU;
6. potpuno potiskivanje Rusije sa svetskog energetskog tržišta (OVDE).

Navedeni autorski članak Majka Pompea i Dejvida Urbana izazvao je u Rusiji ovih dana veliku pažnju. Pressekretar Kremlja Dimitrij Peskov prokomentarisao je ovaj članak rečima da zvanična Moskva „nikada nije imala iluzija”, a Trampa je nazvao „predstavnikom političke elite SAD, koja u ovom momentu sva pati od totalne rusofobije”. Peskov je takođe primetio da je uvođenje masovnih sankcija protiv Rusije započelo za vreme Trampovog predsedničkog mandata (OVDE).

Za razliku od Peskova, Lavrov je odbio da komentariše članak Pompea i Urbana, primećujući kako sa strane Zapada stiže u poslednje vreme obilje mirovnih ideja, pošto su shvatili, s jedne strane, da ne mogu da računaju na poraz Rusije, a s druge su uvideli beskorisnost Zelenskog i njegovog režima. Lavrov je primetio kako sadašnji pozivi Zapada Rusiji da pokaže konstruktivni pristup u pronalaženju puteva za dostizanje mira zapravo znače kapitulaciju Rusije. Rusija će, međutim, realizovati sve ciljeve Specijalne vojne operacije (OVDE).

Imajući u vidu članak Pompea i Urbana, politikolog i profesor Diplomatska akademije (MGIMO) Ministarstva inostranih poslova Rusije, Aleksej Zudin, u izjavi za Izvestiju istakao je da Tramp, ukoliko bude izabran za predsednika SAD, „neće otkazati pomoć Ukrajini”. Za Trampa je važno da se SAD usredsrede na borbu sa Kinom, a upravo taj glavni cilj diktira da Rusija vojnim angažmanom u Ukrajini bude sprečena da u punom obimu pruži podršku Kini u njenoj konfrontaciji sa SAD (OVDE).

Povodom objavljivanja autorskog članka Pompea i Urbana, poznati ruski analitičar, dugogodišnji deputat Jedinstvene Rusije i doktor ekonomskih nauka, Jelena Panina, ocenjuje da se radi o „realnom planu Trampa”, koji je po njoj „dosledni lobista američkog vojno-industrijskog kompleksa”, a pošto vojno-idustrijskom kompleksu SAD rat u Ukrajini donosi basnoslovnu zaradu, od Trampa ne treba ni očekivati nekakvu miroljubivu politiku. Umesto da čeka ultimatum novog predsednika SAD, Rusija bi, prema Paninoj, već sada trebalo da podigne ulog u celokupnoj ratnoj igri sa Zapadom oko Ukrajine (OVDE).

Ni zamenik direktora Instituta Zajednice nezavisnih država, Igor Šiškin, nema iluzija kada je u pitanju Donald Tramp. Iako se ideološki čini bližim današnjoj Rusiji, on će, po Šiškinu, zahtevati njenu kapitulaciju. Kao što su „nemački radnici 1941. godine zaboravili na proletersku solidarnost” i Tramp je „u borbi sa liberalnim globalizmom postavio interese američke države i nacionalnog kapitala iznad opštih interesa” (OVDE).

Ipak, pojedini ruski analitičari ne dovode obavezno u vezu najnoviji plan za Ukrajinu iz pera Pompea i Urbana sa Donaldom Trampom i to već zbog same činjenice da je Majk Pompeo pred kraj prošlog Trampovog mandata ovom zapravo „zabio nož u leđa” tražeći njegov opoziv (OVDE, OVDE). Imajući u vidu ono što je Viktor Orban rekao nakon susreta sa Trampom – da će detalji Trampovog mirovnog plana za Ukrajinu, ipak, biti poznati tek kada i ukoliko bude postao predsednik SAD (OVDE) – najbliže istini čine se one ocene ruskih analitičara koje u planovima, kakav je i najnoviji Pompea i Urbana, vide zapravo neku vrstu preliminarnog pritiska na Trampa od strane, pre svega, američkog vojno-industrijskog kompleksa, kao i od strane kijevskog režima.

Agenda 47

Tako politikolog Vladmir Kornilov ukazuje na činjenicu da je drugi koautor članka iz Vol strit džurnala, Dejvid Urban, predstavnik BGR grupe (BGR) – koja je jedan od krupnijih lobista Ukrajine – a sa kojom je kijevski režim na čelu sa Porošenkom zaključio ugovor 2017. godine u vreme prvog Trampovog predsednikovanja, dok je za mandata Zelenskog važnost tih ugovora produžena. Pritom, BGR grupa dobija novac ne samo za usluge učinjene kijevskom režimu, već i od američkog vojno-industrijskog kompleksa od koga otkupljuje oružje za Ukrajinu (OVDE).

S druge strane, Majk Pomeo je, po rečima Olega Carjova, član saveta direktora jedne od najvećih ukrajinskih telekomunikacionih kompanija „Kievstar” (Kiїvstar) i upravo će on u slučaju Trampove pobede, po oceni Carjova, biti glavni posrednik između nove predsedničke administracije i kijevskog režima. S tim u vezi, Carjov navodi kako je samo u ovoj godini Pompeo imao najmanje dva susreta sa svojim „dragim prijateljem” Andrejem Jermakom, inače uticajnim šefom kabineta Vladimira Zelenskog (OVDE).

Da američka duboka država priprema Trampa za ratnu eskalaciju u Ukrajini, svedoči i članak objavljen 25. jula u Forin afersu, u kome autor predlaže Trampu da, ukoliko bude izabran za novog predsednika SAD početkom 2025. godine – kada će se povećati obim prizvodnje u namenskoj industriji SAD i EU – pokrene mnogo veću i odlučniju kampanju oružane podrške kijevskom režimu i istovremeno mu odobri da zapadno oružje primenjuje i na staroj teritoriji Rusije.

Stav autora ovog članka jeste da Rusiji odgovara dugi rat, dok to isto nije u interesu SAD, EU, a naročito Ukrajine, koja pati od teškog deficita radne snage u čak tri četvrtine svih preduzeća pod kontrolom kijevskog režima. Stoga, autor se zalaže za brzi prekid rata, ali takav koji bi nastupio nakon uspešnog ukrajinskog kontranapada omogućenog uvećanom zapadnom podrškom u oružju, municiji i avionima. To bi nateralo Moskvu za pregovarački sto, a Kijevu bi omogućilo da povrati granice iz 2022. godine. Autor istovremeno navodi ono što SAD nikako ne bi smele da dopuste:

1. da Moskva kontroliše Ukrajinu i time vrši uticaj na EU (jer bez Ukrajine Rusija, po autoru članka, može ostati imperija, ali periferna azijska);
2. da vojnici NATO pakta ginu u borbama sa Rusima na prvoj liniji fronta (OVDE).

Neki ključni zaključci ovog članka itekako opominju na teze iz republikanskog onlajn resursa „Agenda 47”, koja je zapravo Trampov program namenjen američkim biračima. Reč je o tri teze na kojima se zasniva Trampovo viđenje načina okončanja rata u Ukrajini:

1. sukob bi morao da bude brzo završen;
2. mir se može nametnuti samo silom;
3. mir koji SAD budu nametnule putem sile povećaće moć i uticaj SAD u svetu (OVDE).

Imajući u vidu da je NATO još 1996. godine doneo odluku o širenju ka granicama Rusije, poznati ruski analitičar Jurij Barančik zaključuje kako je glupo i razmišljati da Donald Tramp ili Kamala Haris mogu izmeniti takvu strategiju, koja ugrožava vitalne interese Rusije, jer takvu stratešku odluku je doneo američki establišment ili, Barančikovom rečju, „akcionari SAD”. Zato nije slučajno što je 1. jula Entoni Blinken pred predstavnicima američkog krupnog kapitala izjavio da treba obezbediti sredstva PVO koja će zaštiti njihove investicije u Ukrajini, a one su istovremeno politički poželjne i profitabilne (OVDE).

Imajući to vidu, nije slučajno što u svim najnovijim zapadnim mirovnim planovima njihovi autori ne odustaju od ideje članstva Ukrajine u NATO paktu. A kako primećuje analitičar Aleksej Piljko, širenje NATO pakta na sovjetski prostor „pištolj je na čelo” Rusije. Stoga će ocena rezultata rata kao pobede ili poraza Rusije zavisiti, prema oceni Piljka, pre svega od toga da li će Ukrajina u bilo kojim granicama biti član zapadne vojne alijanse (OVDE).

Podmukla igra Zapada

Demilitarizacija Ukrajine – kao jedan od početnih proklamovanih ciljeva Specijalne vojne operacije – ne podrazumeva ništa drugo nego zabranu članstva Ukrajine u NATO paktu. Otuda je teritorijalno pitanje drugorazredno za Moskvu kada je u pitanju vojni sukob sa Kolektivnim zapadom u Ukrajini. Jednom rečju, Rusija ne vodi u Ukrajini rat za teritorije, već za pravo države na nedeljivu i jednaku bezbednost.

Stoga, mirovna ponuda sa kojom je Vladmir Putin izašao 14. juna predviđa obavezu neučlanjenja Ukrajine u NATO. Uz dodatne obaveze Kolektivnog zapada da ukine sankcije Rusiji, obavezu kijevskog režima da napusti još uvek neoslobođene delove Donjecke, Luganske, Zaporoške i Hersonske oblasti, kao i potvrđivanje suvereniteta Rusije putem međunarodnih ugovora na ovim prisajedinjenim oblastima (OVDE).

Ovako postavaljeni prioriteti od strane zvanične Moskve nisu baš uvek jasni predstavnicima zemalja Globalnog juga i moguće je da će Kolektivni zapad igrati na tu kartu u narednim mesecima, tako što će Rusiji ponuditi mir sa razgraničenjem po sadašnjoj liniji fronta i ništa osim toga, da bi Zapad potom pred svetskom javnošću – naročito Kinom i zemljama Globalnog juga – optužio Rusiju kao stranu koja se protivi miru.

Ali, kako je primetio analitičar Jurij Barančik povodom Kulebine posete Kini, ni zvanični Peking – kome je bliska ideja „zamrznutog konflikta” po sadašnjoj liniji fronta – nema mogućnosti da natera Rusiju da prihvati plan koji „Kremlju donosi vrlo visoke unutarpolitičke troškove” (OVDE). Rusija nema ni jedan razlog da odustane od strateških ciljeva koje je Putin jasno izneo 14. juna, jer bi bilo kakvo polovično mirovno rešenje u ruskoj unutrašnjoj politici proizvelo efekte nalik onim koje je izazvao prevremeni izlazak iz Krimskog rata i potonje zaključenje Pariskog mira 1856. godine. Računi za pogrešnu vojnu i geopolitičku procenu iz 1856. godine stigli su Rusiji na naplatu 1905. i 1917. godine.

Zaključci pomenutog članka iz Forin afersa pokazuju da Rusija ima mnogo manje razloga od Kolektivnog zapada da brine zbog dugog rata, jer sva je prilika da bi takav rat proizveo kolaps u ostatku Ukrajine, a Rusiju postepeno približio granicama SSSR-a. Od Trampa se, pre nego od Harisove, može očekivati danajska ponuda mira „po korejskom scenariju”, koji bi služio kao predah kijevskom režimu za obnovu ukrajinske vojske i namenske industrije i pripremu novog, uspešnijeg rata protiv Rusije. Možda se Putin i nije šalio kada je rekao da je za Rusiju Bajden bolja varijanta od Trampa, jer je „predvidiv” (OVDE).

Brojni komentari u ruskim medijima pokazuju, međutim, da ni Tramp po svoj prilici nije zagonetka za Rusiju, jer suverenistička Rusija koja se rađa iz Specijalne vojne operacije nema više nikakvih iluzija. U multipolarnom svetu koji se rađa – a koji će za suverene nacionalne države istovremeno biti pravedniji, ali i nestabilniji – državu mogu da vode samo oni kadrovi koji ne robuju bilo kakvim ideološkim klišeima i koji su spremni na netipično i fleksibilno vođenje politike. Izgleda da je u Rusiji sa svakim danom Specijalne vojne operacije (SVO) sve više takvih. Stoga Trampovim, ili Orbanovim u Trampovo ime, danajskim darovima mogu da se raduju samo pristalice ruske „partije mira”, ali ona će, sva je prilika, sa produžetkom rata biti u sve većoj defanzivi. Svaka buduća mirovna ponuda mora naročito da uvaži tu političku činjenicu iz ruskog života, kako bi bila realna.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

IZVOR:standard.rs