Jedan moj prijatelj, inače naglašeno optimistični proukrajinski analitičar, vratio se iz Ukrajine prošle nedelje i rekao mi: „Izgledaju kao nemačka vojska u januaru 1945. godine“. Ukrajinci su potisnuti na svim frontovima – uključujući i u Kurskoj oblasti u Rusiji, koju su gromopucatelno otvorili uz mnogo nade u aprilu. Ono što je još važnije, ponestaje im vojnika.
Tokom većeg dela 2024. godine, Ukrajina je trpela uzmicanje na terenu. Ove nedelje, opkoljen je grad Selidovo u zapadnom delu Donjecke oblasti, poput Ugljedara (ukrajinski Vulhedar) ranije ovog meseca. U roku od nedelju dana ili nešto duže će po svoj prilici pasti – jedino što je upitno jeste koliko će Ukrajinaca biti izgubljeno u ovoj borbi. Tokom zime, nadvija se strahovita mogućnost velike bitke oko kontrole strateški važnog industrijskog grada Pokrovska.
Na kraju, ovo nije rat za teritoriju, već rat iscrpljivanja. Jedini resurs koji se računa su vojnici – a ovde računica za Ukrajinu nije povoljna. Ukrajina tvrdi da je „likvidirala“ blizu 700.000 ruskih vojnika – od kojih je više od 120.000 ubijeno i preko 500.000 ranjeno. Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski priznao je u februaru ove godine da je smrtno stradala 31.000 ukrajinskih vojnika, a broj ranjenih nije naveo.
Problemi u regrutaciji
Problem je što su ove brojke daleko od realnosti, iako im, po svoj prilici, veruju zapadni zvaničnici. Američki izvori navode da je do sada u ratu bilo oko milion ubijenih i ranjenih na obe strane. Ono što je kritično važno jeste da ovo uključuje rastući broj ukrajinskih civilnih žrtava.
Nizak moral i dezerterstvo, kao i izbegavanje mobilizacije, ozbiljan su problem za Ukrajinu. Ovi faktori doprinose već od ranije ozbiljnim problemima sa regrutacijom, što otežava zadatak obezbeđivanja svežih snaga za front.
U Ukrajini traje rasprava oko toga da li da se mobilišu mladići starosti od 18 do 25 godina i da se tako rizikuju ozbiljni gubici. Zbog ekonomskih pritisaka početkom 21. veka, Ukrajina je pretrpela veliki pad u stopi rađanja, zbog čega sada „na raspolaganju“ ima malo muškaraca uzrasta između 15 i 25 godina.
Mobilizacija i ozbiljno iscrpljivanje ove grupe mogu proizvesti posledice koje su za Ukrajinu neprihvatljive uzimajući u obzir već ozbiljnu demografsku krizu sa kojom se zemlja suočava. Uostalom rat bi mogao biti završen pre nego što se ova mobilizacija okonča, pošto je potrebno vremena za sve političke, zakonodavne i birokratske pripreme i vojnu obuku.
U istoriji nisu poznati slučajevi da je protivnik uvukao Rusiju u rat iscrpljivanjem i pobedio. Budimo jasni: ovo znači stvarnu mogućnost ukrajinskog poraza – nemoguće je uviti u oblande ovu gorku činjenicu.
Maksimalistički ratni ciljevi Vladimira Zelenskog, koji se odnose na povratak ukrajinskih granica od pre 2014. godine, uz još poneki teško ostvarivi uslov – koje zbunjeni i ”pravdoljubivi” zapadnjaci ne osporavaju već ih, naprotiv, ohrabruju – neće biti ostvareni, a za ovo su delimično odgovorni i zapadni lideri.
Loše vođeni ratovi u Avganistanu i na Bliskom istoku ostavili su oružane snage zapadnih država opustošenim, loše naoružanim i u potpunosti nepripremljenim za ozbiljan i dugotrajan sukob, sa rezervama municije koje bi mogle u najboljem slučaju potrajati nekoliko nedelja. Evropska obećanja o dostavljanju milion artiljerijskih granata nisu ostvarena – svega 650.000 granata dopremljeno je Kijevu ove godine, dok je Severna Koreja obezbedila najmanje dvostruko više Rusiji.
Samo SAD raspolažu znatnim rezervama naoružanja u vidu hiljada oklopnih vozila i artiljerijskih oruđa – ali malo je verovatno da će se promeniti politika vrlo sporog davanja naoružanja Ukrajini, koja je sada na snazi. Čak i ukoliko se odluka o promeni politike donese, potrebno vreme za dopremanje oružja izražavaće se u godinama, ne mesecima.
Definisanje ciljeva
Na poverljivom brifingu kojem sam nedavno prisustvovao a na kojem su govorili zapadni vojni zvaničnici, atmosfera je bila sumorna. Rečeno je da je situacija „krhka“ i da „nikada nije bila ovoliko nepovoljna“ za Ukrajinu. Zapadne sile ne mogu da dopuste još jednu stratešku katastrofu poput one u Avganistanu koja se, koristeći reči Ernesta Hemingveja (koje je prikladno citirao istraživač vojne strategije Lorens Fridman), odigrala „postepeno, a zatim naglo“.
Neće biti odlučujućeg prodora ruske vojske kada zauzmu ovaj ili onaj grad (recimo Pokrovsk). Oni nemaju mogućnost da izvedu tako nešto. Tako da neće biti kolapsa – sve će proći bez „kijevskog Kabula“.
Međutim, postoje ograničenja u pogledu gubitaka koje Ukrajina može da podnese. Ne znamo koliko su visoka ta ograničenja, ali ćemo znati kada se ona dosegnu. Od ključne je važnosti da se razume da ukrajinske pobede neće biti. Neoprostivo je da nema i da nikada nije ni bilo zapadne strategije, izuzev plana da Rusija krvari što duže.
Ono što je još važnije, moraju se postaviti dva drevna etička pitanja koja određuju da li je rat pravedan, i na njih se mora odgovoriti: da li postoje realni izgledi za uspeh; i da li su potencijalni dobici srazmerni ceni koja za njih mora da se plati? Problem je, kao i mnogo puta ranije, što Zapad nije definisao šta podrazumeva pod uspehom. A u međuvremenu je postalo jasno koliko je visoka cena [produžavanja rata] .
Jasno definisanje ciljeva i ograničenja bilo bi početak formulisanja strategije – a Zapad nije naročito dobar u tome. Predvodnici NATO-a sada moraju da deluju i da prevaziđu okvire besmislene retorike ili parola da će (podržavati Ukrajinu) „koliko god bude bilo potrebno“. Videli smo kuda to vodi u slučajevima Iraka, Avganistana i Libije.
Potreban je realistični odgovor na pitanja šta se može podrazumevati pod „pobedom“ ili barem prihvatljivim namirenjem – kao i u kojoj meri je to ostvarivo i da li je Zapad zaista spreman da ide u pravcu ostvarivanja ovih ciljeva. I onda bi zapadni lideri trebalo da deluju u skladu sa donetim odlukama.
Početna tačka bi moglo biti prihvatanje da su Krim, Donjeck i Lugansk izgubljeni – nešto što sve veći broj Ukrajinaca počinje da otvoreno govori. Potom je potrebno da počnemo ozbiljno da planiramo kako će izgledati poratna Ukrajina kojoj će biti potrebno više zapadne podrške nego ikada ranije. Nemoguće je da Rusija zauzme celokupnu, ili čak većinu, ukrajinske teritorije. Čak i ukoliko bi mogla, ne bi mogla da se tu održi. Očigledno je jasno da će se na kraju postići kompromisni sporazum.
Stoga je vreme za NATO – i posebno za Sjedinjene Američke Države – da artikulišu sprovodivo okončanje ove košmarne situacije i da razviju pragmatičnu strategiju da se nose sa Rusijom u narednoj deceniji. Ono što je još važnije, Zapad mora da planira kako da podrži herojsku, uzdrmanu – ali i dalje nezavisnu – Ukrajinu.
Izvor:standard.rs