Данас се навршава 30 година од како је Брчко остало, без истинског хероја, последњегa Одбрамбено-отаџбинског рата, Бошка Перића-Пеше! Див хероја, српског витеза, посавског јунака, и легенде једнога времена. Био је један од најмлађих старјешина Војске Републике Српске! Од дјетињства, био је задојен Српством и патриотизмом, са кољена које се преносило од његових предака. Надимак Пеша, добио је по стрицу који је био четник, и по причама старијих људи, изразито храбар човјек.
До почетка рата, 1992, живио је у Словенији. Угрожено је било све што је волио, и у шта је вјеровао. Црни облак надвио се над његовим народом. Једноставно, морао је стати у његову одбрану, не марећи ни секунде, шта може њему да се деси. Последњим возом, са станице у Винковцима, креће пут свог родног села. Малог Ражљева, код Брчког. Са тим последњим возом, отишли су и они последњи дани ,,идиле” братства и јединства, и лажне идеологије, која је 50 година тровала наш народ. И показала, право лице комшија, како из Хрватске, тако све више из БиХ. Не дозвољавајући да се његовом народу, понови 1941 година, одлучно Пеша, са још пар стаситих момака формира први интервентни вод, и стаје на браник своје отаџбине!
На челу колоне, раме уз раме са Пешом, тог прољећа, 1992, први међу једнакима стају Горан Ђокић и Ратко Крпић. Момци који су имали све, и који су све ставили на коцку, да би заштитили недужни српски народ. Ова три момка, окупљају око себе, храбре добровољце и патриоте, и крећу у одбрану Брчког и Посавине.
1.4.1993. године званично под називом против-диверзантско-терористича чета ,,Пеша”, 96 хероја, стало је под један барјак. Нико се није двоумио по коме ће јединица добити име и ко ће бити њени команданти..
У јединици, добро се знало шта се смије, а шта не смије. Сваки дан, команданти су држали предавања о поштењу, чојству и јунаштву. Ратно профитерство строго је било забрањено. И данас одзвањају ријечи великог Пеше: ,,Ухватим ли кога да краде на ратишту, има руку да му одсјечем. Нисмо овде дошли да носимо туђе, већ да бранимо свој народ. Ја све видим и чујем, зато добро пазите шта радите”. Оно што је још већи понос свима, да ни један припадник јединице, никада није починио ратне злочине, ратовало се под свим правилима Женевске конвенције. Пеша је такође ту био изричит: ,,Ја се не борим против муслиманског народа, већ против муслиманске војске. Чим војник, више нема пушку, он није војник. На ненаоружаног војника ја никада не би пуцао, о цивилима да и не говорим”. Када су се завршиле прве борбе у самом граду, неки лешинари, у јединицама које су се криле под плаштом родољубља, почеле су водити своје приватне битке, за локале, продавнице, фирме… Кажу, да је командант громко загрмио: ,,Онај ко хоће да узме локал. Одмах нек иде из јединице! Како их није срамота, да уопште воде такве приче, кад је непријатељ за 5 минута у граду. Сачекајте да се ово зло заврши! После ће о нама свима народ дати суд, он ће рећи коме шта припада и следује! Сада је нама једини задатак, чувати и одбранити град!”
Због свих ствари јединица је остала у народу запамћена, као једна од најхрабријих, и најхуманијих јединица у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату. Специјална јединица ,,Пеша”, је била и остаје узвишен примјер, српског борца и војника за отаџбину, на свим борбеним задатцима који су јој повјеравани. Поред брчанског, учествовала је на мајевичком, градачачком, сарајевском, бихаћком, купрешком, мркоњићком, и многим другим ратиштима гдје то српском народу било потребно.
Јединица, која је уз свог команданта била примјер, чојства и јунаштва, које је од вајкада красило наш народ. Остају заувијек ријечи великог војсковође ,,Ја се не борим против Муслиманског народа, већ против муслиманске војске! Немој кога да сам видио да попријеко погледа муслиманске цивиле!”. Тим ријечима, јединица се водила читав рат и остала примјер свима, до краја рата! Командант је имао и велико поштовање од непријатеља, због доброте и образа, којег у рату никада није изгубио! Како он, тако и нико од његових сабораца.
Посавски јунак, рањен је 6 пута. У битке од првог рањавања, у ослобађању Кланца(када га бровинг погађа у груди), увијек је ишао, незацјељених рана. Често на штакама, никад није остављао своју браћу. За живота је одликован медаљом Милана Тепића, а постхумно орденом Милоша Обилића!
Поручник Бошко Перић Пеша, свој живот изгубио je, на падинама Мајевице, на брду Лисача. Сам је иницијативно, кренуо у хуману акцију спашавања, 1.Мајевичке бригаде, која се тада нашла у окружењу непријатеља, ткзв.армије бих. 74 борца, без подршке, остају у уском обручу. Покушали су га многи одговорити, од те акције, говорећи му да она није изводљива, да је то срљање у смрт. Тада Пеша, изговара историјске ријечи: „Ви који кренете заједно са мном, рачунајте да се нећете вратити!”.
14.11.1994. године
Јединица је дошла на Лисачу, и од непријатељских девет ровова, осам их је уништено. Последњи ударац, и јуриш на бункер Мале Јелице, био је кобан. Гелер, од залутале бомбе, погађа хероја у врат, и пресјеца му главну артерију. Пеша уз реченицу, ,,Јел ми лице пуно оштећено?” , заувијек склапа очи, и вјечно одлази у легенду. И данас остаје многима недоумица, чија је то бомба убила комаданта. Свима је познато, да је Пеша као частан и поштен момак из народа, био трн у оку ратним профитерима, дезертерима, политичарима, и свима онима који до рата нису имали ништа, а у рату кроз фотеље и дебелу позадину, на рачун, и преко туђих леђа узели све. Пеша, им је јавно говорио, да ће чим се рат заврши, с њима доћи до наплате и обрачуна. Како нас је то проклество пратило кроз историју, могуће, да је то и права верзија смрти посавског витеза!
Дух, Бошка Перића Пеше, још бдије над нашим никад покореним градом! Своја покољења учит ћемо о човјеку, због којег се Српска огњишта нису угасила, како су неки хтјели. А док је и последњег Србина у Брчком, име БОШКА ПЕРИЋА ПЕШЕ, ВЈЕЧНО ЋЕ ЖИВЈЕТИ У СРПСКОМ НАРОДУ!
Аутор: Бранко Богићевић