Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању клони се.
Знајући да се такви изопачио,и гријеши, и сам је себе осудио“(Титу 3-10,11).
Када сам у фебруару 2012. године био у манастиру Раковица и док сам стајао поред гробова блаженопочивших Србских Патријарха Димитрија и Павла, који су успели, сваки у свом времену, да обнове канонско јединство Српске Православне Цркве, један брат је рекао нешто што је све присутне просто скаменило:
“Ово је Божија промисао, да буду сахрањени један поред другог први Патријарх Србски после обновљења Патријаршије и последњи!“
Баш тако, патријарх Павле је био последњи србски патријарх достојан трона Светог Саве и данас само духовни слепац не види да Срби немају патријарха и да се поодавно у духовном оклопу СПЦ појавио отвор који је све већи и кроз који одлази благодат Божија. Попут озонског омотача, који штити Земљу од штетних компоненти Сунчевог зрачења, Божија благодат нас штити од штетних сатанских зрачења. Због оштећеног озонског омотача Земља доживљава тешке промене, односно све тежи су услови за опстанак човека, а због “отвора“ изнад СПЦ, који је све већи, и из кроз који одлази Божија благодат, народ србски све више у грех пада и у пропаст тоне.
Молим вас пак, браћо, чувајте се од онијех који чине расправе и раздоре на штету науке коју ви научисте, и уклоните се од њих; Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благијем ријечима и благословима прелашћују срца безазленијех“(Рим.16-17,18).
За време комунистичког терора, часни архијери су убијани, затварани и прогањани, а довођени су подобни који су довели до раскола са нашим епархијама у САД и Канади и уласка у Светски савет цркава. Међутим, поред мањег броја архијераја укључујићи и самог патријарха Германа који су подлегли притиску комуниста, већина је чврсто и одлучно исповедала Православну веру. Тако је брод СПЦ и поред бура у виду наведених погрешних одлука, био усмерен према Господу.
Своју снагу и надмоћ екуменисти у СПЦ су први пут показали 1997.године, када су спречили да се изврши одлука Светог Сабора СПЦ о напуштању свејеретичког Светског савета „цркава“(ССЦ), а која је донета на основу апела који је потписало преко три стотине свештеника и монашких лица СПЦ. Предходно је 1994. године, Синод СПЦ наложио епископу рашко-призренском Г. Артемију да, за Сабор, припреми анализу приступања Српске Цркве организацији „World Council of Churches“ (WCC – Светски савет цркава) 1965. године, што је епископ Артемије и учинио, указавши да је неопходно да се из ове, по својој суштини, протестантске асоцијације иступи. Уместо да се поступи по донетој одлуци Светог Сабора СПЦ, на екуменистичком скупу у Грацу одржаном после СА Сабора СПЦ 1997. године, епископ бачки Иринеј Буловић, изјављује да СПЦ није изашла из ССЦ. У јесен 1998. године СПЦ шаље своју званичну делегацију на скуп у Хараре (Зимбабве), на Осму скупштину ССЦ, чиме су екуменисти у СПЦ показали да их нико неће моћи зауставити на њиховом путу безакоња. Истовремено је створен план о уклањању њиховог највећег противника, епископа Артемија, а што потврђују речи епископа Иринеја Буловића изговорене 1996. године:
“Сломићу ја кичму Артемију“.
Када је дошло време екуменистичког безакоња, требало је склонити све оне који могу да сметају остварењу њихових подмуклих планова. Први на удару је био тадашњи Патријарх Србски Павле. Чланови Синода током последњих година живота блаженопочившег Патријарха Павла, а да не говоримо последњих месеци, показивали су видно тежњу да се он уклони. Само што нису викали “што више не умиреш, сметаш нам“. Прво су покушали да га пензионишу, а када се православна јавност томе супроставила, они су се повукли. Нису дуго мировали и убрзо су га уклонили. Држали су га, без икакавог разлога, више од две године (2.11.2007-15.11.2009.) заточеног на ВМА, а не у манастиру као што приличи Србском Патријарху, а једини начин да га обиђете било је да вам то дозволи митрополит Амфилохије…
Извор:standard.rs