Те посљедње зиме, пред нашу малу матуру, због великог снијега и тежег путовања спавали смо код ђеда Тоше, у селу које је најближе нашој школи. Тошо је био удовац у позним годинама, прилично оронуо од година и тежачког посла, али неприкосновени старјешина породичне задруге у развоју. Задругу су сачињавали његов најстарији син Милорад, млађи Чедо и најмлађа кћерка Милка. Милорад је био ожењен. Он и супруга му Бранка имали су троје дјеце. Бранислав, мој вршњак, па Александар, коју годину млађи и Олга, најмлађа. Она није још била за школу. Чедо је тада био неожењен и Милка, још неудата. Кућа њихова, повелика и на спрат, била је још у изградњи. У приземљу је била већа просторија, у којој се спремала храна, али смо ту сви спавали. Није било кревета ни “скела”. Сви смо спавали на поду. По дану су у углу собе биле сложене сламарице и поњаве. Увече би се сламарице стерале по поду једна уз другу, а преко њих поњаве и, за под главе сламом напуњени јастуци. Ноћу у десном углу на поду до зида лежао је ђед Тошо, до њега су били Бранка и Милорад, па онда Чедо и до њега нас петорица дјечака, потом Милка и мала Олга до другог зида. Нисам рекао да смо се нас тројица ђака пјешака ту скрасили само преко зиме и да нам је при томе помогао Бранислав. Најстарији од нас био је Вајо, па сам онда ја и мало млађи Станко. Живот у кући тих неколико зимских дана нам је личио на праву хармонију. Увече би нам, када смо ми дјечаци били на окупу и у лежећем положају, Милорад причао доживљаје из свога дјетињства. У кратким причицама, као инсертима из живота, биле су праве анегдоте. Једну од њих сам касније често препричавао у друштву, као шалу за поправак расположења. Прича је о двјема Каравлашкама које су биле тада нека врста трговачких путника. Носиле су по селима своје производе од дрвета: кашике, вретена, чанчиће, наћве и сличне предмете за потребе у домаћинству. Идући тако уморне и гладне њих двије су набасале на стабло крушке оскоруше и почеле онако сирове да их једу. Од тога им се стегло грло и зауставио дах. Па су почеле да кашљу и бауљају тражећи воду у помоћ, али воде није било у близини. Тако усплахирене, послије неког времена сретну Милорада и њему се пожале. Милорад их упита:
Шта вас је спасило кад нисте имали воде?
– Да не би шака пише, оде Богу душа! – Одговори му једна од њих.
Али те вечери освајала нас је нова и много шира Милорадова прича. Било је тако да смо сви нетремице зурили у плафон и на њему замишљали стварне сцене из природе која се увлачила у дјечачке мисли и скромна искуства. Та прича, које се често сјетим, била је некако као да је нама прилагођена, а мени посебно блиска да ми се чинило да сам је доживио. Јер сам и сам већ годинама чувао говеда и сусретао се са разним животињама. Сада у старости пожелим опет да слушам сличне приче.
Надам се да ћу вјерно пренијети Милорадова казивања на папир.
Милорад и још један дјечак, његов вршњак Јефто, чували су заједно говеда. Било је то у некој великој њиви поред шуме и потока, гдје су проводили по цијели дан. Нису имали довољно хране за себе, осим што су у торбицама од куће носили по чанчић сира и по већи комад тврдог кукурузног хљеба, наше прове, и по главицу лука. Дан дуг, а говеда мирна јер имају и траве довољно и воде из потока. Њих двојица су смишљали како да се играју. Правили су свирале од врбовине, резали себи штапове и правили разне друге предмете.
Једног момента Јефто је угледао између два овећа камена повеликог јежа. Хитро је реаговао убацивши га у пређну врећу, коју му је на брзину додао Милорад. Док је јеж био у врећи, размишљали су шта да раде с њим. Милорад је предложио да га убаце у ватру коју су наложили одмах по доласку у њиву. Да му се бодље запале и изгоре. То су и учинили. Дугим моткама су га полако окретали на жару, тако да му све бодље изгоре. Ширио се њивом мирис ватре и цицевине од изгорелих бодљи. У почетку не баш сасвим пријатан, али послије се све више разабирао и личио на мирис печења. Пошто су обојица имали код себе по чакију, одлучили су да га распоре или уреде као што се уређује прасе. Видјели су то од старијих. Успјешно су обавили и тај посао. Онда су направили мали ражањ, па на њега поставили јежа и примакли уз ватру, како се то ради кад се пече прасе или јагње. Окретали су га са задршком да би се месо лијепо испекло. Ватра је била јака и тај посао су доста брзо завршили. Када су га скинули и поставили на слој пореданих лиснатих букових грачица по земљи, дивили су се изгледу и мирису печеног меса. Потекла им је пљувачка и наврла јака жеља да пробају какав је укус. Ни један од њих двојице није смио да проба први, плашећи се да овај други неће урадити то исто, па ће послије преносити причу по селу да је овај јео печену јежевину. Али, пошто нису могли одољети јаком изазову, лако су се договорили да осијеку по комадић меса и да га обојица истовремено ставе у уста.
– Боже драги, каква љепота укуса! Месо које смо ставили у уста сасвим је личило на комадић вруће прасетине! – каже нам Милорад и наставља –
– Онда смо лијепо набрали сријемуша, из торби повадили наше чанчиће са сиром и по комаде прове. Најели смо се како треба, као да смо на мрсној слави или на некој свадби били.
Ето, то је та прича коју нам је умјешни приповједач Милорад испричао и због које смо се дуго окретали на сламарицама са жељом да се и ми наједемо печења, па макар била и јежевина.
Аутор: Петар Рајин Васић