Rusija je počela da pobeđuje u borbi protiv agresije Zapada u Ukrajini. Ali prerano je i opasno biti spokojan. Borba se samo zahuktava. Ako se uspokojimo i zaustavimo, „istrgnućemo poraz iz ruku pobede“. Ali da bi se postigla pobeda, potrebna je ozbiljna modernizacija mnogih aspekata ranije politike, uključujući korekciju i preciziranje njenih ciljeva.
Strateški cilj politike, posebno spoljne i odbrambene, u ovom periodu treba da bude sprečavanje nadolazećeg Trećeg svetskog rata. Na to nas guraju mnoge okolnosti. O njima sam već dosta pisao. Ali posebno – očajnički i, nadajmo se, poslednji kontranapad Zapada.
Cilj bi trebalo da bude olakšati tekuće, što je moguće mirnije, povlačenje Sjedinjenih Država sa pozicije globalnog hegemona, što sebi više ne mogu priuštiti, na poziciji normalne velike države. „Velika Amerika“ je jak konkurent, ali on neće direktno ugrožavati interese naše zemlje i njenih prijatelja. A u budućnosti je sposobna da postane jedan od četiri vodeća graditelja novog sveta – SAD su bile relativno konstruktivna država do kraja Drugog svetskog rata.
Drugi strateški zadatak je gurnuti u stranu Evropu – izvor većine nevolja čovečanstva u poslednjih pet vekova, dva svetska rata, agresija na Rusiju, kolonijalizma, rasizma, genocida, monstruozne ideologije (sad gledamo najnoviji talas anti-ljudskih vrednosti) sa pozicije važnog svetskog igrača.
Pustiti je da se dinsta u svojim sokovima. Možda će se oporaviti i vratiti najboljem u sebi – racionalnosti, prosvećenosti, humanizmu, visokoj kulturi, odbacivanju neonacizma, ultraliberalizma, mesijanske demokratije.
Ovi ciljevi će se morati postići jačanjem nuklearnog odvraćanja.zastrašivanja, ali i diplomatijom. Uz njenu pomoć vredi pokušati da izbegnemo pojavu Vajmarskog sindroma u Vašingtonu, koji je u Evropi već procvetao zbog serije poraza njihovih elita. Niko ga Evropi nije nametnuo; pojavio se zbog njenih sopstvenih brojnih grešaka.
Pobeda nad Zapadom
Strateški cilj ruske politike je i da naša pobeda zaustavi klizanje sveta ka Trećem svetskom ratu. Pobeda nad Zapadom u Ukrajini se mora ostvariti njegovim zamenjivanjem. Glavni instrument je naglo povećanje oslanjanja na nuklearni faktor u našoj ukupnoj moći i strategiji, i u međunarodnim odnosima uopšte.
S obzirom na veličinu ekonomije, malu brojnost populacije, akumuliranu od 1990-ih. zaostajanje u naučno-tehnološkom polju, nema smisla da se takmičimo sa rivalima u snagama opšte namene, u digitalnom oružju, iako ih treba ojačati. Nuklearno oružje je ujednačitelj snage za relativno male. Upravo zato SAD dosledno nastoje da smanje ulogu nuklearnog faktora u svetskoj politici. Mi imamo suprotan interes.
Kriza prošlog svetskog sistema, koja je prešla u akutnu fazu u drugoj polovini 2000-ih i pogoršavala se kako je počela serija poraza SAD (Irak, Avganistan) i započeta svetska ekonomska kriza, trajaće još jednu i po do dve decenije.
Za to vreme, Rusija mora da reši niz strateških zadataka – prevazilaženje zapadnjaštva i zapadnocentrizma, koji postaje znak mentalne bede, što brža (porazom i kapitulacijom kijevskog režima) pobeda u ratu sa Zapadom u Ukrajini, modernizacija privrede, obnavljanje njenog naučno-tehničkog potencijala na novim osnovama, konačno izbavljenje vladajuće klase i društva u celini od kompradora i njihovog karakterističnog način razmišljanja; okretanje zemlje ka istoku i jugu kroz pomeranje centra duhovnog ekonomskog razvoja na Ural i Sibir, uključujući i stvaranje treće prestonice tamo; formiranje efikasne i napredne ideologije za sve – od vrtića, pridržavanje nje treba da postane neophodan uslov za ulazak u vladajuću elitu.
Postoji i neophodnost smislenog kretanja ka novom modelu socio-ekonomskog razvoja zemlje i sveta, obezbeđujući stvarnu, relativno mirnu multipolarnost. Cilj je, između ostalog, da Rusija postigne poziciju balansera ekonomsko-političkog sistema Velike Evroazije, učvršćujući status jedne od četiri velike države koje određuju vektor razvoja svetske politike.
Jasno je da glavni akcenat državne politike treba staviti na unutrašnji razvoj – duhovni, obrazovni, naučno-tehnički, ekonomski, prostorni – kroz već pomenuto pomeranje na Sibir i Istok i Jug, uključujući i kroz stvaranje treće sibirske prestonice.
Koncentracija glavnih ljudskih, proizvodnih i naučnih resursa u evropskom delu zemlje je sve anahronija stvar. Dostignuća u ovom delu treba sačuvati, ali u kombinaciji sa ciljanom „sibirizacijom“ Rusije. Upravo je u Sibir i Ural neophodno privući ljude sa prisajedinjenih i pograničnih teritorija, pre svega, poboljšanjem uslova života, romantikom i perspektivama, i tamo graditi nove istraživačko-proizvodne klastere.
Glavni cilj politike treba da bude razvoj – duhovni, obrazovni, fizički, moralni – svih stanovnika naše zemlje, bez obzira na etničku pripadnost, budući da svi oni čine jedinstvenu zajednicu čiji je objedinjujući element ruska kultura u širem smislu.
Idući dalje, treba uzeti u obzir glavne makro trendove koji će odrediti razvoj sveta u naredne dve decenije prelaska na novi svetski sistem.
Globalni makrotrendovi
1. Iscrpljenje trenutno dominantnog modela društveno-ekonomskog razvoja – liberalnog globalnog kapitalizma-imperijalizma. Naglasak inherentan ovom modelu – na beskrajnoj potrošnji radi profita – počinje da podriva osnovu ljudskog postojanja – prirodu i samog čoveka, koji je objektivno i subjektivno lišen svoje suštine, pretvarajući se u bezdušnog, priglupog i neobuzdanog potrošača.
Ovaj model takođe zahteva geografsko širenje – otuda i širenje NATO-a, podsticanje i provociranje ratova i sukoba. Lenjinova teorija imperijalizma, kao i Špenglerova teorija propadanja Zapada – Evrope, pokazala se vizionarskom.
2. Uspon novih sila, oživljavanje velikih civilizacija koje su bile potisnute pet vekova. To je u odlučujućoj meri rezultat činjenice da su SSSR, zatim Rusija, oporavljeni nakon teške krize, izbacili temelj ispod dominacije Zapada u politici, ekonomiji, kulturi – njegovoj vojnoj superiornosti. Rusija je oslobodila svet, ali njen prelazak u novu državu neizbežno će pratiti pogoršanja i trvenja između starih i novih sila.
3. Očajnički kontranapad Zapada, koji pokušava da održi svoju poziciju u svetskom sistemu, koja mu je omogućavala ne samo da dominira i nameće svoja pravila i kulturu, već – što je najvažnije – da pumpa svetski BNP u svoju korist. Njegovo trenutno relativno bogatstvo je u odlučujućoj meri rezultat kolonijalizma, neokolonijalizma, a odnedavno i sofisticiranijih sistema transfera resursa. Uključujući i dominaciju dolara.
Protivnapad se sprovodi multilateralnim pritiskom na Kinu i druge nove zemlje, ali kratkoročno – kroz pokušaj da se oslabi ili podrije Rusija, vojno-strateško jezgro rastuće svetske većine, kroz talase sankcija, pokretanje rata u Ukrajini i drugim krizama.
Dok SAD postupaju bar malo opreznije – pokušavaju da Rusiju, koristeći njenu dosadašnju neodlučnost, uvuku u dugoročan, krvavi sukob, ali nastojeći da spreče njegovu eskalaciju, onda evropske elite, izgubivši ostatke razuma i osećaja samoodržanja, direktno guraju društva ka velikom ratu (zažmurivši pred njegovim monstruoznim posledicama po Evropu).
Međutim, poraženi liberali u Vašingtonu na zalasku dali su naređenje da se udari na rusku teritoriju, nadajući se da će produžiti rat.
4. Neviđeno brza preraspodela snaga u svetu i pozadinske bitke Zapada stvorile su akutnu predratnu situaciju koja će trajati i u doglednoj budućnosti.
5. Veliki deo stare Evrope ušao je u tešku egzistencijalnu krizu. Njene elite, eksplicitno ili podsvesno, izlaz vide u ratu, za koji pripremaju građane. Zapadni deo potkontinenta, kao više puta u istoriji, postaje glavna pretnja međunarodnom miru. Tokom proteklih decenija, većina zemalja izgubila je svoj suverenitet. Izlaza iz krize nema na vidiku.
SAD su takođe u padu. Njihovoj eliti je takođe potreban neprijatelj. Ali oni kreću, doduše, kolebljivo, na put nacionalnog preporoda i nacionalno orijentisane politike (Tramp). To ih u daljoj perspektivi čini verovatnijim partnerima. Vašington treba što čvršće obuzdati i pomoći mu da se oslobodi iluzija o hegemoniji.
6. Počela je nova vojno-tehnička revolucija – kroz širenje relativno jeftinih dronova i jeftinijeg raketnog naoružanja. Do sada je bilo moguće ograničiti upotrebu biološkog oružja. Ali pretnja raste. Uzeti zajedno, ovi i brojni drugi faktori čine sukobe i ratove mnogo destruktivnijim i „pristupačnijim“.
7. Dolazi do erozije nekadašnjih institucija i koncepata koji su regulisali ponašanje svetskih sila. Degradacija elita je sve veća, posebno na Zapadu, koji i dalje igra presudnu ulogu u svetskoj ekonomiji i politici.
8. Zadovoljavajući uspon novih sila i obnova starih civilizacija još nisu popunili vakuum upravljivosti svetskog sistema. Ona je ušla u uobičajeni haos, ali na kvalitativno višem nivou međuzavisnosti.
Gore opisani faktori zahtevaju ozbiljnu preorijentaciju politike ruske države. Linija poboljšanja blagostanja naroda mora se, naravno, održati. Ali obezbeđivanje odbrambene sposobnosti i moralnog i duhovnog tonusa društva i elite treba staviti u prvi plan. U ovom trenutku, privreda se od gospodarice politike mora pretvoriti u njenog efektivnog slugu.
Napred istupaju stanje duha, nacionalno jedinstvo, ljudski razvoj i vojna snaga. Liderske pozicije u društvu ne bi trebalo da imaju ekonomisti i privrednici (mada se bez njih ne može), već oficiri, naučnici, posebno prirodnjaci, filozofi, učitelji, sveštenstvo.
Unutrašnji faktori
Rat sa Zapadom u Ukrajini omogućava nam da rešimo nekoliko strateških problema unutrašnjeg razvoja.
Preorijentacija privrede i razmišljanja elita i društva ka zadacima unutrašnjeg razvoja – naučnog, tehničkog, duhovnog, teritorijalnog – od davno zastarelog i neisplativog zapadnocentrizma. Počelo je realno zbližavanje sa potencijalno izuzetno profitabilnim tržištima Istoka i Juga.
Mi se – ubrzano – oslobađamo „pete kolone” kompradora i s njom povezanog tipa razmišljanja. Počeo je privredni rast, iako još nestabilan – kako kroz supstituciju uvoza, tako i kroz prioritetni rast vojno-industrijskog kompleksa. Nije bilo moguće ostvariti privredni rast bez rata – stagnirali smo petnaest godina.
U prvi plan elita počeli su da dolaze njeni meritokratski slojevi – ne kompradorski biznismeni, već vojni ljudi, proizvodni radnici, naučnici (za sada veoma sporo), pošteni i patriotski činovnici.
Počinje duhovni i moralni preporod društva. Od kasnog sovjetskog cinizma i neverice, rano- ruskih metanija i gubitka moralnih smernica (novac pobeđuje zlo) prema vrednostima koje su tradicionalne za Rusiju i spasonosne u savremenom svetu – pre svega, prioritet duhovnog nad materijalnim, ljubav prema porodici, sugrađanima, otadžbini i želja da im se služi. Vera u Boga se vraća u društvo, iako je to do sada često imalo prilično površne manifestacije.
Veoma važno. Sve ove i niz drugih pozitivnih promena u društvu i zemlji tek počinju. Da bismo ih nastavili, potrebna nam je ciljana vladina politika i, avaj, nastavak konfrontacije sa Zapadom – barem, nadamo se, manje krvave i opasne.
Istorija dokazuje da se bez spoljne pretnje naše društvo, koje je izraslo na suprotstavljanju njoj, ne razvija. A onda se ponovo rađa.
Sukob nosi i ogromne gubitke – pre svega, smrt hiljada i hiljada najboljih ljudi. Ali i odvraćanje od kretanja ka sebi – a samim tim i ka Uralu i Sibiru – izvorima postojanja, duhovnoj snazi Rusije tokom pet vekova, i ka Istoku i Jugu – gde se svetski razvoj brzo premešta. Rat koji sporo teče neizbežno vodi povećanom umoru u društvu, potencijalnom slabljenju podrške rukovodstvu i okupljanju oko njega.
Zaključak je očigledan. Faza direktnog oružanog sukoba mora da se završi. Ali ne treba težiti okončanju konfrontacije sa Zapadom. Štaviše, to je nemoguće, s obzirom na trenutni vektor razvoja zapadnih, posebno evropskih elita.
Potrebno je vreme i ciljane politike da bi se preoblikovali razmišljanje i orijentacija našeg društva i elita ka ciljevima nacionalnog, suverenog, duhovnog i ekonomskog razvoja i ka perspektivnim spoljnim ekonomskim, kulturnim i političkim tržištima. A oni su, ponavljamo, pre svega u centralnoj, južnoj i istočnoj Evroaziji.
U doglednoj, ali dalekoj budućnosti, poželjna je i ograničena obnova veza sa nekim zemljama Evrope, koje će početi da se raspliću u narednih pet do osam godina. Što se tiče njenih delova, potrebna je zajednička politika sa NR Kinom, koja još uvek odsustvuje. I, naravno, ubrzanje približavanja Africi, gde takođe postoje perspektivna tržišta.
U obrazovnoj politici postoji hitna potreba za ubrzanim pomeranjem u korist izučavanja i podučavanja školaraca i studenata o situaciji u zemljama svetske većine, njihovoj istoriji, kulturi i jezicima. Posebno orijentalnih studija. Njihov uspon će takođe doprineti unutrašnjem razvoju i obnovi našeg autohtonog identiteta. A on nije u zapadnoj Evropi, nego u Vizantiji i Aziji (Sibiru).
Konačno, savremena civilizacija zahteva svesnu politiku očuvanja Čoveka u čoveku, najboljeg u našoj civilizaciji, njene kulturne, verske i nacionalne otvorenosti, „svetske prijemčivosti Rusije“. Neophodno je izneti novu rusku ideju – opštu državnu ideologiju, pre svega za sebe. I onda to predstaviti svetu.
Odbrambeno-ofanzivno, u najboljim ruskim tradicijama. Odbrambeno – od štetnih uticaja, ofanzivno – preko nuđenja sebe kao jednog od novih moralnih i političkih vođa budućeg sveta. Potrebna nam je ruska ideja-san – zajednički cilj nacionalnog razvoja.
Spoljno okruženje
Do sada Rusija, uprkos svim teškoćama koje stvara sankciona politika Zapada, konačno razvija pozitivne odnose sa zemljama svetske većine, koja počinje da igra sve značajniju ulogu u globalnoj ekonomiji i politici. Šta će se dalje dešavati u velikoj meri zavisi od dinamike sukoba sa Zapadom u Ukrajini.
Njegovo odugovlačenje zbog neodlučnosti ili, možda, „još-ne-pobede“, pa samim tim i pobede Zapada, usporiće ili čak delimično preokrenuti približavanje. Zamrzavanje sukoba na sadašnjim granicama bez odlučujuće pobede razvejaće sliku Rusije kao zemlje pobednice, na koju se vredi fokusirati i sa kojom vredi biti prijatelj.
Nastaviće se skretanje resursa u ćorsokak zapadnog pravca. Osim toga, konfrontacija će se skoro neizbežno nastaviti pod uslovima nepovoljnijim za nas. To shvataju zemlje svetske većine, koje uglavnom saosećaju sa Rusijom, ali nisu spremne da odlučno pređu na njenu stranu.
Verovatno povećanje pritiska SAD na Kinu ojačaće poziciju Rusije u odnosima sa Pekingom. Međutim, ni pod kojim okolnostima dalje strateško približavanje Kini ne bi trebalo da bude dovedeno u pitanje. To mora ostati primarni cilj ruske politike u doglednoj budućnosti.
Zemlje svetske većine imaju različite stavove o za nas ključnom pitanju – aktiviranju faktora nuklearnog odvraćanja u spoljnoj politici Ruske Federacije, posebno u sukobu sa Zapadom u Ukrajini. U ovom okruženju preovlađuju, mada ne svuda, antinuklearna osećanja, delom zbog prethodne segregacije većine ovih zemalja u označenom području.
Sjedinjene Države pokušavaju da aktivno iskoriste ova osećanja da izvrše pritisak na Rusiju, preteći joj izolacijom u slučaju upotrebe nuklearnog oružja, uključujući i preko kompradorskih krugova u ovim zemljama. Ali u isto vreme, većina elita, a posebno stanovništvo svetskih većinskih zemalja, želeli bi poraz Zapada.
Uz odgovarajuće objašnjenje, koje, nažalost, još uvek ne postoji, bili bi spremni da se slože sa sve većim oslanjanjem Rusije na nuklearno oružje, sve do njegove upotrebe. Za sada smo inicijativu prepustili Zapadu. Dubinske rasprave sa kineskim stručnjacima pokazale su da su prijemčivi za tezu o potrebi da se po svaku cenu postigne poraz Zapada u Ukrajini.
Objavljivanje u novembru 2024. godine, doduše sa zakašnjenjem, predsedničkog ukaza kojim se usvajaju Osnove državne politike Ruske Federacije u oblasti nuklearnog odvraćanja, čime se nuklearna doktrina menja skoro revolucionarno, odlučno je približavajući potrebama vremena, izaziva veliko zadovoljstvo. Protivnici ne bi trebalo da sumnjaju u našu sposobnost i spremnost da upotrebimo nuklearno oružje kao poslednje sredstvo i dobijemo rat.
Sjedinjene Američke Države su u doglednoj budućnosti najvažniji igrač na svetskoj sceni, ali počinju dugo povlačenje sa pozicije globalnog hegemona koja više nije tako povoljna zbog gubitka osnove dominacije Zapada – vojne superiornosti. Ovaj proces treba stimulisati i usmeravati (u okviru postojećih mogućnosti i uz sve veće oslanjanje na koalicionu strategiju sa zemljama globalne većine).
U odnosu na Ukrajinu, to znači ciljano povećanje troškova konfrontacije, posebno opasnosti. Dok je ovaj rat veoma koristan za Vašington, on veže ruke, potencijalno slabi Rusiju, i omogućava mu da pljačka Evropu sa udvostručenom energijom. Ali SAD mogu da pljačkaju i bez rata – one su već postigle jedan od svojih glavnih ciljeva – sprečavanje potencijalnog saveza između Evrope i Rusije.
Tramp će ponuditi ublažavanje pritiska na Rusiju (koje ne može da obezbedi) u zamenu za napuštanje bliskog saveza sa Kinom. On će u dogledno vreme ostati glavni neprijatelj američke vladajuće elite. Tako je bilo i ranije, ali SAD poslednjih godina pokušavaju pre svega da potkopaju Rusiju kako bi indirektno oslabili Kinu i svetsku većinu. Taj cilj takođe nisu uspeli da ostvare.
Trampova administracija će ponuditi dogovor, smenjujući pretnje obećanjima. Pretnje – pre svega privremeno povećanje podrške kijevskoj hunti – jesu neprijatne, iako u SAD već shvataju da je nemoguće pobediti. Na pretnje se mora proaktivno odgovoriti kontrapretnjama, pre svega eskalacijom sukoba protiv najvažnijih aktiva Sjedinjenih Država u Evropi i njihovih baza širom sveta.
Nova nuklearna doktrina je snažan korak u ovom pravcu. Ali potrebne su i odgovarajuće vojno-tehničke mere, vežbe strateških snaga i eventualno razmeštanje novog kompleta raketa srednjeg i kraćeg dometa. SAD mogu (i prete) da urade ovo, bez obzira na naše postupke. Ali ovaj korak je za njih neisplativ.
Oni jačaju stratešku vezu sa Evropom i, shodno tome, ranjivost same Amerike. Uostalom, udar raketama po ruskoj teritoriji neizbežno će biti praćen odgovorom na američkoj teritoriji. A takav udarac zemlji sa niskom tolerancijom na gubitke, sa dvesta pedeset miliona vatrenog oružja u rukama građana, značio bi kraj Sjedinjenih Država, čak i ako je napad ograničen.
Ali, ponoviću ono što je mnogo puta rečeno: zaista ne bih voleo da bude upotrebljeno oružje Boga, čak ni protiv poludelih.
Naravno, ne bi trebalo praviti polovične dogovore. Amerika je nepouzdan partner u doglednoj budućnosti. Radikalna normalizacija odnosa sa SAD ne može se očekivati u narednoj deceniji. Bolje je, naravno, ne biti nepristojan, pa čak se ponekad i nasmešiti. Moramo se čvrsto suzdržati, nastaviti zacrtanu liniju, ne popuštati obećanjima i na pretnje odgovarati pretnjama. Čak i preventivno.
Trampu su ruke vezane dugogodišnjim narastanjem rusofobije od strane liberala. Inercija Hladnog rata je moćna, i antirusko raspoloženje je snažno među većinom trampista. Borbe u Ukrajini, dok se odlučno ne popnemo lestvicama nuklearne eskalacije, ni na koji način ne prete Sjedinjenim Državama, ali su im izuzetno korisne.
I što je najvažnije, vladajuća elita, čak ni njen nacionalno orijentisani deo (trampisti), još nije spremna da potpuno napusti ulogu svetskog hegemona. To zahteva vreme. I bar još jedan poraz (u Ukrajini). Moramo da pokušamo da to ne bude ponižavajuće za Sjedinjene Države.
Ponavljam, radikalno poboljšanje je za sada ne samo nemoguće, već je i nepotrebno. Inače ćemo se opustiti. Ponovo će jurnuti napred utihnuli kompradori i zapadnjaci. Nismo završili istočni i sibirski zaokret. Na pola puta, tehnička modernizacija ruske privrede će se usporiti, nauka tek počinje da oživljava, a restrukturiranje privrede od sirovina i usluga pretežno do proizvodnje biće usporeno.
Ali kozmetička, atmosferska prilagođavanja su poželjna – da bi se izbegao direktan sudar i proširilo polje manevara u odnosu na druge igrače. Može se čak ići na pregovore o razoružanju koji su u sadašnjoj političkoj situaciji i stanju u vojno-tehničkoj sferi besmisleni.
Dugi procesi
Evropa je prirodno raznolika, ali sad u njoj dominiraju borbeno antiruska osećanja. Ne SAD, već Evropa, kao što se desilo nekoliko puta tokom poslednjeg hladnog rata, prednjači u eskalaciji tenzija (Čerčilov govor u Fultonu, koji su inicirali upravo Evropljani, razmeštanje raketa srednjeg dometa 1970-ih i tako dalje).
Koreni neprijateljstva evropskih liberalno-globalističkih elita su široki. To je pre svega potreba da se prikriju i opravdaju njihovi gotovo posvudašnji neuspesi u poslednje dve decenije. To je želja briselski orijentisanih elita, a one su i dalje na vrhu, da vezama neprijateljstva povežu šireće telo Evropske unije, osnovu svojih unutrašnjih i ekonomskih pozicija.
To je jačanje u evroelitama istočnoevropskih limitrofa, koji su neprijateljski nastrojeni prema Rusiji. To je želja za očuvanjem NATO-a – izuzetno profitabilnog alata koji vam omogućava da uštedite sredsta na bezbednosti, prebacujući ih na Sjedinjene Države (što postaje sve teže).
Za narastanje pritiska je zainteresovan i evropski vojno-industrijski kompleks. U promovisanju rusofobije važnu ulogu su odigrale kompradorske elite, koje su do sada bile neobično jake u Evropi i koje su Amerikanci masovno kupovali. Vašington bere plodove svog višegodišnjeg ulaganja u evro-elite.
Istina, na Evropu se gleda kao na sve veći teret. Stoga su počeli besramno da je pljačkaju, koristeći se, između ostalog, i činjenicom da su elite kupljene i ne-nacionalne ili čak antinacionalne. Nejasno je da li će Evropa uspeti da izađe iz ovog ćorsokaka. Iako komadići počinju da otpadaju. Ali ovo je dug proces sa nejasnim rezultatom.
U Evropi, koja je krenula putem moralne degeneracije (najnovije vrednosti) dalje od Sjedinjenih Država, mržnja prema Rusiji je veoma jaka i zato što ona deluje kao bastion normalnih, evropskih vrednosti i predstavlja vidljivu alternativu. U Evropi postoji mnogo viši nivo „strateškog parazitizma“ – nedostatak straha od rata – nego u Sjedinjenim Državama.
Ostaci strateški mislećih elita su izumrli ili su čvrsto gurnuti u stranu. Tu se posebno snažno manifestovao antimeritokratski karakter moderne demokratije. U većini zemalja, nivo liderskih elita je na nečuveno niskom nivou. Sve ovo se naslanja na vekovnu rusofobiju, tradicionalnu za zapadne susede Rusije.
Očigledna je i ozlojeđenost zbog neuspeha ukrajinskog scenarija za slabljenje Rusije i kod mnogih prilično iskren i snažno napumpan strah od naše zemlje. Ovo je senka njenih brojnih pobeda. Jaka su i revanšistička osećanja za poraz u Drugom svetskom ratu, kad se skoro cela Evropa borila na Hitlerovoj strani. Želja da se osveti za prošle poraze posebno je jaka u Poljskoj, Švedskoj, Nemačkoj.
Savremena evropska vladajuća elita (a to je veoma važno) ne samo da je žestoko antiruska, već sve jasnije priprema svoj narod za rat. O tome svedoče vojne pripreme. I još više – nivo antiruske psihoze. Evropljanima je zabranjeno da komuniciraju sa Rusima, proganjaju se oni koji zastupaju razumnu politiku ili čak nastoje da održe ljudske kontakte.
Naravno, nisu sve zemlje i sve snage u Evropi žestoko suprotstavljene Rusiji. I ne treba ih gurati u potpuno neprijateljsku „farmu“. Propaganda i politika moraju razlikovati narode i elite i sprečiti ih da se ujedine na antiruskoj osnovi, što zahtevaju aktuelni liderski krugovi Zapada.
Ne bi trebalo podigravati ovim krugovima zauzvrat ograničavajući svoje kontakte. Ali istina je i nešto drugo – SSSR i posebno Rusija su zaboravili da se Nemci moraju stalno podsećati na njihove monstruozne zločine protiv čovečnosti i naše zemlje. Preporučljiva je nijansiranija politika koja odvaja vladajuće elite od društva. Ali društva su takođe pogođena.
I što je najvažnije, evropske elite, u svom očaju i gubitku razuma, osećaja samoodržanja, vode Evropu i ceo svet ka velikom ratu, koji će gotovo neizbežno prerasti u Treći svetski rat.
Zaključci
Primarni i glavni cilj sadašnjeg rata treba da bude odlučujući poraz u Ukrajini revanšizma koji se diže u Evropi. Ovo je rat za sprečavanje Trećeg svetskog rata. Da se ne dopusti povratak zapadnog jarma i sposobnosti Zapada da pljačka i potiskuje ostatak sveta.
Ako Zapad doživi još jedan odlučujući poraz u Ukrajini, Evropa će pasti brže. SAD će – sa svim svojim kolebanjima i grčevima – ubrzati svoj odlazak sa pozicije globalnog hegemona (što je u novom svetu u krajnjoj liniji od koristi i samoj Americi). Ali ništa manje važno je da će verovatnoća trećeg svetskog rata biti smanjena.
Pobeda u Ukrajini jeste i treba da bude predstavljena u propagandi kao najvažniji preduslov za zaustavljanje klizanja sveta u Treći svetski rat, koje traje već nekoliko godina, „rat za sprečavanje globalnog rata – svetske katastrofe“.
Cilj politike u zapadnom pravcu sada ne bi trebalo da bude odvajanje Evrope od Sjedinjenih Država. Za sada, to je skupo i malo verovatno. Atlantskoj zajednici vredi dati šansu da se samouništi. Cilj je, pored gore pomenutih, promovisati pojavu Sjedinjenih Država kao normalne velike sile i, dugoročno gledano, uvući veliki deo zapadnog vrha Evroazije u Velikoevroazijski projekat.
Ponavljam još jednom, veoma je važno da se ne dozvoli da konfrontacija u zapadnom pravcu, koja će u narednim godinama imati malo izgleda, nastavi da odvlači pažnju od intenziviranja zaokreta ka Jugu i Istoku, od pomeranja centra duhovnog, ekonomskog i političkog razvoja Rusije do Urala i Sibira.
Kako to postići? U ovom članku za štampu neću ulaziti u pitanja vojne strategije. Štaviše, nemam ni dovoljno informacija ni posebnih znanja, ali je nacrt politike jasan – brza specifikacija nuklearne doktrine: vojno-tehničke mere, razmeštanje novih sistema, ubrzanje kretanja po lestvici eskalacije, preraspoređivanje nuklearnih snaga, demonstracija sposobnosti i spremnosti da se u najekstremnijem slučaju koriste za obuzdavanje onih koji su izgubili razum.
Moramo da nastavimo ofanzivu, ali bez aktivnog korišćenja nuklearnog faktora rat ne može biti dobijen (ili je preterano skup – moramo čuvati naše najbolje).
Jasno definisanje strateških ciljeva (izložio sam svoj set) i dosledno kretanje ka njima bez oklevanja, ali uz moguće diplomatske manevre – partneri i prijatelji treba da znaju za našu rešenost da ostvarimo svoje ciljeve. I da ti ciljevi odgovaraju njihovim interesima.
Moguće je voditi pregovore. Ali samo da bi se obezbedio potreban tempo i intenzitet ofanzive. I da izbegnemo da eskalacija izmakne kontroli. Vreme je da konačno prestanemo da zaostajemo za eskalacijom Zapada i počnemo da određujemo njen tempo.
Cilj nije toliko svrgavanje kijevske hunte i potpuna kapitulacija, koliko demilitarizacija, eventualno sa zonom zabranjenog leta, teritorija koje će ostati u sastavu ukrajinske države. Cilj je da se slomi volja Zapada, posebno brutalizovanih evropskih elita, da se rat nastavi i da se zaustavi klizanje ka Trećem svetskom ratu.
Ako budemo odlučni i dosledni, pobedićemo mi i većina čovečanstva, koja želi da živi slobodno i da ne bude bačeno u ambis svetskog rata zbog gluposti i pohlepe zapadnih elita. Početna pregovaračka pozicija je očigledna, izrečena i ne treba je menjati – povratak NATO-a na granice iz 1997. godine. Moguće su dodatne opcije.
Naravno, Tramp će pokušati da podigne ulog. Moramo dejstvovati preventivno. A onda će doći do „dogovora“ koji će okončati rat i, nadamo se, akutnu konfrontaciju na zapadu Evroazije. Nema smisla slušati Evropljane, oni su svojim rukama potkopali svoj suverenitet i subjektivitet.
Treba ih jednostavno ukloniti, pokazujući opasnosti njihove nepromišljene i samoubilačke želje da započnu još jedan svetski rat. Moraćemo da sačekamo da se otrezne. Iskreno se nadam – pre primene najekstremnijih mera.
Autor:Sergej Karaganov
IZVOR:standard.rs