ПРЕСТАНИ ДА СЕ ИЗВИЊАВАШ!
Зашто се људи понизно извињавају на сваком шалтеру?
Синоћ, око 15 до 9, продавачица је рекла другој продавачици: „Тачно ово ради намерно!“. Онда је ова одговорила: „Чека цео дан да купи тоалет папир и сад је нашла да дође“.
Тоалет папир је купила старија жена која је кроз врата продавнице ушла петнаест минута пре затварања. У корпу је ставила још и павлаку и сос за шпагете.
Експресно је обавила ту куповину скоро трчећи међу рафовима, при том се све време извињавајући и правдајући: „Јој, извините, сад сам видела да ми ово фали, брзо ћу!“
Безглаво је јурила по орбаним плочицама, пазећи да их негде не замуља, да продавачице не би морале опет да рибају.
На каси се поново извинила, три пута. Продавачица је само одсечно рекла: „У реду“.
Пре две недеље у амбуланти, старији човек скоро ископаног ока провирио је кроз шалтер да се тако унакажен јави сестри.
„Извините – каже јој гласом рањеног славуја – подерао сам се о арматуру, јел може, молим Вас, неко да ме погледа?“
„Сачекајте“, каже сестра.
„Добро, добро“, утишава се човек, али остаје на том пријемном шалтеру крвав.
„Чула сам шта се десило, сачекајте у чекаоници, неко ће Вас позвати. Нисте једини“.
„Извините, добро… сад ћу ја тамо … извините“.
У мали бутик у центру града улази сиромашна девојка са мамом. Све то некако изгледа као велики контраст, њене пукнуте патике и угланцане ципелице поред луткиних стопала у излогу.
Стара мајица на њеном мршавом телу и свилена блуза пребачена преко неке огромне кожне торбе стављене преко руке лутке. Мама гледа као на вашару, све јој лепо, ко ћапало у целофану, ништа не пипа. Ћерка иде иза њених леђа и ћути.
„Колико вам је ова кошуља?“, пита коначно жена.
Продавачица обучена као из модног магазина, висока и згодна, пренашминкана, преврну очима и каже: „То је блуза“.
„Колико кошта та блуза?“, посрамљена жена се удаљава два корака од блузе (кошulje) да направи простора продавачици да види цену коју ова, као, не зна.
„Две хиљаде и стопедесет динара“, врати цену дречавим ноктима у унутрашњост блузе. И затим настави, окренута леђима мајци и ћерки, да намешта офингере и гардеробу на њима.
„Хвала“, каже мама и излазећи из бутика, ухвати ћерку за руку.
Продавачица је онда узела неки спреј са мирисом пољског цвећа и почела да ми шприца над главом, по простору.
„Изволи – каже ми цвркутаво – могу ли некако да помогнем?“.
Можеш, ошамари се јако, помислим у себи, а кажем „не можеш“ и изађем.
Три дана пре тога човек на шалтеру Бироа покушавао је да добије информацију да ли да се пријави или не, незапослен је, треба му нека потврда да би дете добило дечији додатак.
Радница га гледа као змија збуњеног скочимића. Спремна је да убризга малу дозу отрова, иако је тек почетак радног времена.
Треба ти то, то и то, набраја и одлаже ујед.
„Значи, не треба ми ништа из Општине, некад је то требало?“, каже човек.
„Јел ти мене не чујеш, донеси шта сам ти рекла и немој сад да ми се овде правиш паметан!“, отров је убризган.
Паралисани човек јој се извињава осамсто пута, као да ће му она исплаћивати додатак, а не несрећна држава.
И тако даље, и тако даље, и даље… све до извињавања што немамо ситно, и што смо са две хиљаде динара ушли у продавницу или сели у аутобус.
Где год да кренеш, да би те неко услужио, залечио, излечио, унео у систем, оверио књижицу, издао личну, усмерио, направио кафу с мало млека, показао блузу или кошуљу, љубазно рекао цену, послушао… мораш да се грбавиш као да си губав и ИЗВИЊАВАШ људима који су плаћени за тај посао.
„Извините“, ако дођеш у продавницу у оквиру радног времена које је написано на вратима, као да пљачкаш, а не купујеш намирнице које ОНИ ПРОДАЈУ. Као да отимаш, уместо што остављаш њима у касу новац.
„Извините“, ако дођеш крвав и расечен у амбуланту, јер „који к***ц не гледаш куд идеш и како сечеш тај метал“, као да не плаћаш здравствено, него ће сад они да те лече онако гратис, ко покупљеног с улице.
„Извините“, ако на шалтеру на Бироу питаш шта ти треба од папира, јер „сад си нашао да се распитујеш пред годишњи одмор, шта си чекао до сад“.
„Извините“, ако си ушао у бутик и само питао, без пипања, колико је кошуља, што си се усудио да својом појавом „усмрдис“ робу из Турске тек опеглану и уопште уђеш ту, поред свих секнд хенд радњи.
Овде да би извукао један осмех, трунку љубазности и разумевања треба ти у старту двеста грама кафе и густи сок од брескве. Да не причамо даље, око озбиљних ствари, оних које се тичу живота.
Људи се по болничким ходницима, Бироима, СУП-овима, мигоље ко црви, пазе како ће се накашљати, коју реч ће рећи, којим тоном, у ком моменту… да случајно не би разбеснели запослена наџакала лица.
Ако омаше у процени, и разбесне их, онда иде додатна серија извињавања као да у најмању руку нешто желимо да добијемо на лепе очи. Извињавање без потребе, а због потребе да те неко третира ко човека који је платио овако или онако за услугу коју треба да добије.
Сви наведени, а доживљени примери нису правило, али их има, и превише да би се поднело.
Они дивни, пожртвовани изузеци, они који човека третирају као човека (посебно у болницама) и цене га, баш као и тај свој посао, требало би да буду награђени.
А пошто се то овде тешко може десити, остаје нам само да верујемо да им та награда стиже са неке друге стране, у виду личног задовољства и мирног живота… што је још вредније.
Извор : Фејсбук